Veze Pančeva i rodonačelnika srpskog pozorišta Joakima Vujića

Neosporno je da su Vujićeva pozorišna izvođenja u Pančevu doprinele razvijanju pančevačkog teatarskog života koje je za svako poštovanje, pominjanje, učenje i pamćenje. Tako će, zahvaljujući teatarski obrazovanoj publici, novopridošli učitelj muzike, Nikola Đurković, osnovati pančevačko diletantsko društvo koje je narednih nekoliko godina izvodilo predstave na narodnom jeziku.

Podeli tekst...

U nedelju, 28. avgusta 2022. godine, na Veliku Gospojinu, objavljena je prva „epizoda“ serijala o večitim Pančevcima.

Glavni junak te uvodne priče bio je Hans Kristijan Andersen koji, uprkos čitaočevom mogućem čuđenju, jeste na kratko bio Pančevac, i to 1840, što je potvrdio u „Bazaru jednog pesnika“, knjizi objavljenoj pre 180 godina. Tada se – nema nikoga da to potvrdi, ali ni da ospori – mogao sresti sa Joakimom Vujićem, koji je u isto vreme pripremao pozorišnu predstavu sa Davidom Rajićem. Taj će g-din Rajić, direktor pančevačke škole, ostati upamćen po tome što je dopustio svojoj deci da glume u potonjim Vujićevim predstavama. A kako je uz sina imao i dve kćeri, to su počeci rodne ravnopravnosti srpskog glumišta, očigledno, posejani u našoj varoši.

Ovu treću „epizodu“, dakle, provodimo sa Joakimom Vujićem, srpskim piscem i osnivačem srpskog pozorišta, a špacirung započinjemo u ulici koja nosi njegovo ime.

Pisce Franca Prešerna i Stevana Sremca, povezuje Joakim Vujić. Dokaz za ovu tvrdnju se nalazi u Pančevu, preciznije u Vojlovici u kojoj je 1980. godine, ulici koja povezuje Prešernovu sa Sremčevom, dato ime Joakima Vujića, našeg izuzetno plodotvornog pisca, prevodioca i pokretača srpskog pozorišnog života. I mada se Vujićev životopis mimoilazi sa Sremčevim, sa Prešernom je bio savremenik bezmalo pola veka, tako da ova veza, moliću, i nije sasvim „ulična“.

Joakim se rodio proste 1772. godine u Bačkoj, u mestu Baja, nekoliko meseci posle italijanskog kompozitora Đakoma Pučinija i francuskog filozofa Šarl Furijea. Ali ovi se savremenici neće sresti, pa ih ovde više nećemo pominjati.

Dozvolićete da, ipak, pomenem: Reveku, Silvestera, Gligorija i Eufrozinu. Kakva raskoš od neobičnih imena! To su, da ih predstavim, Joakimovi rođeni sestra i brat, pa otac i majka. Doduše, mati Eufrozinu su zvali Jevra, ne znajući da joj „skraćuju radost“ krštenog imena koje je grčkog porekla i znači radovanje.
Otac Gligorije, trgovac i sapundžija, omogućio je svom sinu Joakimu školovanje i izuzetno obrazovanje. Teško da je Gligorije držao u rukama francusku Enciklopediju (Encyclopédie) koja je rođena iste godine kada i njegov Joakim i na čijoj je naslovnoj strani pisalo: – Ono što znaš – reci, ono što ne znaš – istraži, ali je izvesno bio ponet krilima sveopšteg prosvetiteljstva. Bilo je to doba razuma, promišljanja, istraživanja…

Prosvetiteljska elita je tada vaspostavila novo „sveto pismo“, etički koncept nemačkog filozofa Imanuela Kanta, čijeg se kategoričkog imperativa i danas sećam zahvaljujući Momčilu Paraušiću, gimnazijskom profesoru filozofije, drugom jednom Večitom Pančevcu o kojem će se jedared mnogo više pisati: – Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da postane opšti zakon, govorio je Kant. – Ako ne želiš da krađa postane opšti zakon, onda ni ti ne smeš da kradeš.

Istovremeno, sa prosvetiteljskim procvatom društvenih nauka, preporod doživljavaju i matematika, hemija, astronomija… Da, umni su ljudi i prethodnih vekova umeli da se odmaraju uz čaj koji ispijajući ga pod krošnjom jabuke, u sopstvenom vrtu ili u gostima. Ali, dogodilo se (moguće intervencijom „nebeskog režisera“, ali neka to umniji utvrđuju) da je dvadesettrogodišnji Njutn, sklonivši se od kuge koja je tada kosila Engleskom, otišao u kuću svoje majke u Linkolnširu i tako mu je, jednoga dana, dok je sedeo u voćnjaku i ispijao čaj – pala jabuka na glavu! Nadalje je sve istorija moderne fizike čiji je rodonačelnik Isak Njutn: gravitacija, odnosno sila zemljine teže, fizička je interakcija koja izaziva privlačenje tela.

Da sada zamislimo da se i tuga, i radost, pa tako i želja za znanjem, šire među ljudima po domina-sistemu. Čvrkneš prvu dominu i onda se sve ostale poređaju isto se ponašajući. Tako se i naš junak Joakim, potaknut Pučinijem, Kantom… a, najviše čvrknut ocem Gligorijem, otisnuo u svet neprekidnog školovanja i učenja. Sa sedam godina kreće u srpsku osnovnu školu u Baji, kod mesnog paroha uči crkveno pojanje, tipik i crkvene obrede, a od desete godine u franjevačkoj školi uči latinski, mađarski i nemački.

Zamomčivši se, završava dva razreda gimnazije u Kaloči, kod Subotice, a onda odlazi na Evangelistički licej u Požunu (Bratislava), gde tri godine izučava: teologiju, matematiku, fiziku, praktičnu filozofiju, logiku, zemljopis, prirodno pravo, retoriku, običaje Rimljana, opštu istoriju i istoriju Ugarske, stilistiku, metafiziku, mitologiju, retoriku, običaje, istoriju crkve. Uz sve nabrojano, uzima i privatne časove hebrejskog i starogrčkog jezika. Posle završenog Liceja uči i pravo na Katoličkoj akademiji u Bratislavi.

Sve to znanje, a do kraja života ga je žedno ispijao naučivši kasnije i italijanski, francuski i engleski, izbrusilo je kod Joakima Vujića – REČ u najlepšem smislu te reči. Ljubio je reč svom dušom svojom. Reč koju može da uputi, usmeno ili pismeno, kako bi, setimo se francuske Enciklopedije: – Ono što zna – rekao – i kako bi oni što ne znaju, zahvaljujući njemu – mogli da istraže i saznaju.

Zato je Joakim jedan od najplodonosnijih srpskih pisaca sa 26 štampanih i 24 dela u rukopisu, od kojih su sva bila korisna i zanimljiva i, čak i za ono vreme, imala mnogo čitalaca.

I zato je Joakim jedan od najplodonosnijih srpskih prevodilaca koji je, zbog REČI koje je žudeo da svom narodu prinese kao nektar, preveo i preradio 27 pozorišnih komada. Upravo će on, uviđajući značaj francuskog jezika u Evropi, a prema nemačkom obrascu, još 1805. godine napisati prvu gramatiku francuskog jezika u Srba.

I najzad, zato je Joakim stvarao i oživljavao pozorišni život, gde god bi boravio ili gde god je upravo zbog toga odlazio, vazda sa gorućom željom da narod REČ ne samo pročita, već i čuje, da REČ i vidi i što bolje upamti.

Joakim Vujić danas slovi za utemeljivača, za oca srpskog pozorišta. Po odobrenju Visokog kraljevskog namesničkog veća, u Mađarskom pozorištu „Rundela“ u Pešti, s obzirom da je tada tamo živelo više od 10.000 Srba, Joakim je priredio prvu pozorišnu predstavu za srpsku publiku, na srpskom jeziku. Bila je to predstava „Kreštalica“ i bilo je to 24. avgusta 1813. godine. Vredi ovde naglasiti da su prihodi od predstave bili poprilični, a da ih je Joakim razdelio siromašnim studentima koji su učestvovali u predstavi, mađarskom pozorišnom društvu i sentandrejskoj školi.

Mi, Pančevci, imamo čast da danas živimo u gradu u kojem je 1815. godine, Joakim Vujić priredio prvu svetovnu i građansku predstavu na srpskom jeziku. Doduše, u našem Arhivu se čuva dokaz da embrionalni začeci pančevačkog pozorišnog života sežu do 1753, a najava za predstavu „… ima formu poternice kojom je temišvarska policija pokušala da uđe u trag nekakvom Freneru, glumcu koji se u to vreme nalazio u Pančevu…“ Biće da je Frener posejao neku „klicu“, jer se ovuda pokatkad ponovo pronalaze persone koje se ne drže Kantovog kategoričkog imperativa.

Inače, kada je prvi put postavljao predstavu u Pančevu, mnogo mu je pomogao David Rajić, direktor škole. Ne samo da mu je od crkvene opštine obezbedio novac, već mu je velikodušno i sa puno poverenja poverio i svoje kćeri da budu glumice u pozorišnom komadu, pa bismo tako, mi Pančevci, mogli da insistiramo da se u udžbenike istorije srpske teatrologije unese da su počeci rodne ravnopravnosti srpskog glumišta posejani u našoj varoši.

Ah, vidite li, do čega nas je sve Joakim doveo!

On je svoj pozorišni rad u Pančevu opisao u „Zemljeopisaniju“ (1825.), gde je, pored ostalog, objasnio da je u Pančevo došao ne bi li se, svojim predstavama, odužio Pančevcima koji su mu svojevremeno pozajmili novac za štampanje knjiga. Tu je pomenuo i dobročinstvo Davida Rajića: – Ovaj velikodušni i pohvale dostojni serbski muž jest meni za celo prebivanija moego u Pančevu vreme svobodnu trapezu i kvartir blagouserdstvovao bezmezdno darovati; ktome ješče krom tamošnjeg učitelja, i jego ljubeznu dečicu Steju i Jelenku…

Neosporno je da su Vujićeva pozorišna izvođenja u Pančevu doprinele razvijanju pančevačkog teatarskog života koje je za svako poštovanje, pominjanje, učenje i pamćenje. Tako će, zahvaljujući teatarski obrazovanoj publici, novopridošli učitelj muzike, Nikola Đurković, osnovati pančevačko diletantsko društvo koje je narednih nekoliko godina izvodilo predstave na narodnom jeziku. Istini za volju, teško da bi mu Magistrat izdao dozvolu za „delovanje“, da dobrano nisu pripomogli pančevački ljubitelji pozorišta, među kojima je bio i prota Vasa Živković.

O ogromnom uspehu ovog pozorišta pisale su i ondašnje „Serbske narodne novine“: – Ko ovde u varoši bio nije, taj sebi predstaviti ne može kakovu je radost prvo ovo pokušenije ovde izazvalo. Svi serdačno vele da bi takova predstavljenija po želji zavoditelja ovde za budućnost utemeljila, na koji bi im konec svi sagraždani na ruci bili“.

I neka nas, za ovu priliku, Joakim podseti i na najsjajniji period pančevačkog pozorišta, koji je „izronio“ neposredno po početku Drugog svetskog rata, neki bi rekli – kad mu nikako vreme nije, a možda bi se većina usprotivila da baš to jesu vremena kada se pojavljuju umetničke grdosije. Dogodilo se, naime, da su se u Pančevu okupili preživeli članovi pozorišne grupe Narodnog pozorišta Dunavske banovine.

Neposredno pred ovo okupljanje desila se nezapamćena tragedija, kažu – jedinstvena u istoriji svetskog pozorišta: bio je 5. jun 1941, kada je eksplodiralo skladište municije u smederevskoj tvrđavi. Tom prilikom, čekajući voz na obližnjoj železničkoj stanici, poginulo je 17 članova te grupe. Zahvaljujući pomoći pančevačke opštine, ova je pozorišna družina naredne tri ratne godine realizovala, za te okolnosti, neverovatno bogat repertoar predstava domaćeg i inostranog dramskog stvaralaštva. I tako je pančevačko pozorište bilo prvo koje je, dvanaest dana po oslobođenju, održalo pozorišnu predstavu, premijeru drame Maksima Gorkog, „Na dnu“.

Joakim Vujić (Autor: Datoteku je prvobitno poslao Nicolo na srpski / srpski Vikipedija – Prebačeno sa sr.wikipedia na Ostavu., Javno vlasništvo, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=26268328)

Kako mora da se radovao Joakim, tamo na nebu, kada se Pančevo teatarski rascvetavalo i umetnički raspričavalo. Reč, po reč. Uskoro je ovo pozorište osnovalo i svoju lutka-scenu, a potom i pionirski teatar, baletsku sekciju i orkestar. Prva posleratna sezona iznedrila je čak 13 premijera i 131 predstavu, a 1947. je otvorena nova zgrada pozorišta sa salom od 600 mesta!

Uprkos uspesima, priznanjima i aplauzima gde god da su igrali svoje predstave, Srpsko narodno pozorište u Pančevu je odlukom Narodnog odbora ukinuto 28. februara 1956. godine.

Računajući po starom kalendaru, Joakim Vujić se preselio na onaj svet baš na Mitrovdan. Taj će 8. novembar, njegovo Pančevo, 154 godine kasnije (od 2001.), početi da obeležava kao Dan grada, a u slavu prisajedinjenja Banata Kraljevini Srbiji. Kao da me sam Vujić tera da zapišem i REČI koje slede. Jedinicom koja je oslobodila grad komandovao je tada kapetan Petar Aračić, potonji general. Svoje je vojnike ovako obodrio: – Junaci, sada ste prešli u našu lepu srpsku Vojvodinu. Svaki od vas ima da se ponaša junački ispravno i nijednom građaninu, bez razlike vere i narodnosti, ne sme dlaka na glavi da fali. Napred!
Joakim Vujić je imao 75 godina kada je preminuo. Nalazio se u Beogradu, u stanu knjigovesca Vinklera koji mu je tog dana povezivao tek odštampanu poslednju knjigu.

Ovaj prevodilac, pisac, komediograf, dramaturg, osnivač srpskog pozorišta, zaljubljenik u REČ zbog koje naš grad, vo vjeki vjekov, ostaje ubeležen kao mesto značajno za srpski teatar, sahranjen je 1847, kod Crkve svetog Marka, u Beogradu. Pre 175 godina.

Ova 2022. nije sasvim okrugla, ali je dovoljno elipsasta da bi se Joakimu Vujiću moglo bar 175 puta više pomenuti imen i znamen. Inače, njegovoj sahrani su, i to je ostalo zapisano, prisustvovali svi beogradski nastavnici, đaci i sav kulturan svet.

Autor: G. Vlajić
Foto: Javno dobro

Prijavi se za naš Newsletter

Dobijaj vesti i budi uvek u toku s aktuelnostima...

Pročitaj još i...

Želiš li da reklamiraš svoj posao?

Budi uvek na pravom mestu...