Kako je Hans Kristijan Andersen jednom posetio Pančevo

„…Pančevo je grad za koji se govori da je u njemu običaj da se i mladi i stari, čak i siromasi, šminkaju. Kada tamo dame plaču nad romanima, možete da izbrojite sve prave suze, jer se vide kao crvene fleke na belim listovima knjige“, napisao je Hans Kristijan Andersen u svojoj knjizi.

Podeli tekst...

Mada se godina rođenja Hansa Kristijana Andersena podudara sa godinom prvog štrajka svilarskih radnica, ova dva događaja iz 1805. godine, ipak se ne mogu dovesti u vezu. Pored ostalih nepodudarnosti, Andersen se rodio u danskom gradu Odensa, a protest radnica se zbio u – Pančevu.

Uglavnom, da ne dužimo priču čije bi se paralelne radnje držale za onu jednu, jedinu pomenutu nit, neka ostane zabeleženo da je Andersen tokom narednih godina postao bajkopisac, a Pančevo varoš piva, svile i – čuvenih stalnih i/ili privremenih žitelja i slavnih prolaznika.

I evo trenutka za najavu dvadeset priča o dvadeset čuvenih stalnih i/ili privremenih žitelja Pančeva i njegovih slavnih prolaznika.

Elem: nije Andersen inspiraciju za nadaleko poznatu bajku „Ružno pače“, pronašao u pančevačkoj Gradskoj šumi, već i zbog toga što je tu bajku napisao desetak godina pre nego što će posetiti ovu varoš, kao i zato što je u pomenutoj priči reč o crnom labudu, dok se u gustom šipražju na desnoj obali Tamiša i dan-danas šepuri – crna roda. Ali! Ako povežemo dve hipoteze koje, zahvaljujući činjenici da je H. K. Andersen bajkopisac, lako postaju aksiomi, onda je sasvim moguće da je ovaj danski pripovedač za ovu bajku bio inspirisan baš Pančevom. I zatim, kao što nastaju velike priče na osnovu viđenog, dešavaju se i remek dela u kojima pisci itekako nagoveštavaju buduće događaje.

Otuda ćemo ovaj serijal započeti pričom o Andersenu koji je dosta toga opisao i nagovestio, i čije je spisateljstvo obeležilo Pančevo u možda i većoj meri nego što je on obeležio naš grad.

Hans Kristijan Andersen (foto: Javno vlasništvo)

Srećom da je Andersen naučio da čita i piše makar u svojoj petnaestoj godini, pa tako ostadoše zapisani njegovi utisci o Srbiji, koju je proputovao 1840. godine, a to je svoje putešestvije opisao u „Bazaru jednog pesnika“, knjizi koju je objavio pre tačno 180 godina (1842). Putopis je kod nas objavljen u izdanju Srpske književne zadruge, 2007. godine i o Pančevu tu piše ovako:

„…Pančevo je grad za koji se govori da je u njemu običaj da se i mladi i stari, čak i siromasi, šminkaju. Kada tamo dame plaču nad romanima, možete da izbrojite sve prave suze, jer se vide kao crvene fleke na belim listovima knjige“.

Osim Pančeva, obišao je i Zemun i Beograd, kao i dobar deo Srbije koju je Andersen
uporedio sa „… ogromnom hrastovom šumom u kojoj žive drijade, šumske nimfe…“ I opet, zašto nam ne bi bilo dozvoljeno da zaključimo da jedan Andersen nikako nije tek-tako zapisao da u našim šumama žive upravo driade, a ne recimo zvezdane vile, ledene vile, hamadrijade ili, recimo, melijade. Jer su driade, za razliku od ostalih vila besmrtne. Kako pripoveda grčka mitologija, driade su se vazda takmičile sa Artemidom, ne samo u lovu, već i čuvanju devičanstva.

Teško da jedan Andersen nije znao ovo predanje o driadama. Otuda prija da verujemo da je takvim video srpske devojke, pod uslovom da eliminišemo opciju da je i njegov putopis začinjen bajkovitim „elementima“. A treba da eliminišemo tu opciju, jer je sasvim jasno nagovestio besmrtnost očovečenih driada pančevačkih, o kojima će biti više reči u narednim tekstovima sa ovim nadnaslovom.

I kako je samo divno Andersen opisao naše šume: – Koliko je u ovim šumama lišća, toliko je pesme na usnama ovog naroda. I kao što bujne zelene grane podsećaju nas Dance na naša zelena ostrva, i ove nas srpske pesme podsećaju na naše balade. I Srbin voli svoje šume, kao Švajcarac svoje planine, kao što Danac voli more. Pod krošnjama drveća ( … ) igraju mlada i mladoženja! Drvo se bori kao sam ratnik protiv neprijatelja Srbije; mirisno zeleno drveće nadvija se nad decom što se igraju, mirisno zeleno drvo je nadgorbni spomenik starcu. Ove zemlja šuma zelena je grana osmanskog drveta, ali grana je za skoro satrulelo drvo vezana samo tanušnim končićem, ta grana je pustila koren i želi hrabro da raste, kao što jedno od najboljih kraljevskih stabala Evrope ima pravo da raste… „

Ispostavilo se da je Andersen i srpstvo prepoznao. Jer, i jeste se ovde hrabro stasavalo i raslo.

U narednih 19 nastavaka, podsetićemo se velikana izraslih iz jednog od „najboljih kraljevskih stabala“, u gradu starom možda i hiljadu godina, jer – kako kažu pojedini istoričari – ovde, na ušću Tamiša u Dunav, postojalo je naselje još za vreme ugarskog kralja Geze Prvog, u 11. veku.

I tako…
Hans Kristijan Andersen, tvorac mnogih bajki koje su obeležile detinjstvo generacija dece širom planete (Mala sirena, Olovni vojnik, Devojčica sa šibicama, Ružno pače, Carevo novo odelo.. ) rođen je 2. aprila, od 1967. godine, na predlog Uneska, ovaj dan se obeležava kao Međunarodni dan knjige za decu, njemu u čast.

Zbog „Ružnog pačeta“ i labuda koji je može-biti Andersenova zamena za pančevačku crnu rodu, i zbog fleka po knjigama koje čitaju našminkane pančevačke dame pa su im otuda suze crvene, i zbog driada, i zbog onih svilarskih radnica… – Adersen bi se svakako radovao da jedna od pančevački ulica ponese njegovo ime, da se dogodi nekakva lepa skulptura ovog pisca koja bi, kao i u svakoj bajci, noću oživljavala ogledajući se u tamiškim vodama i da baš Pančevo bude domaćin budućeg – recimo – filmskog, pozorišnog i/ili književnog festivala bajki koji će početi da se održava od 2. aprila naredne godine. Na primer.

Najzad, i to je Andersen nagovestio napisavši: – Većina onoga što sam napisao odraz je mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve.

Znači, i nas, Pančevce.

Autor: G. Vlajić
Foto: Javno dobro

Prijavi se za naš Newsletter

Dobijaj vesti i budi uvek u toku s aktuelnostima...

Pročitaj još i...

Želiš li da reklamiraš svoj posao?

Budi uvek na pravom mestu...