Nikola Dragaš se bavi karikaturom, dečjom ilustracijom, stripom i grafičkim dizajnom. Od pre dve godine pokrenuo je i vodi sekciju crtanja za decu “Čarobni svet crtanja”, a od novembra 2020. i likovnu sekciju koja se zove “Ilustracijom učimo srpsku istoriju i tradiciju“, pri Školi tradicije u organizaciji pančevačkog Udruženja „Sačuvajmo porodicu“. A odgovor na pitanje gde je tu uloga gusli, najstarijeg srpskog “pripovedača” – nalazi se u tekstu koji sledi.
PančevoMojKraj (u daljem tekstu: PMK): – Ko je zaslužan za Vaše današnje uspehe, odnosno ko je prvi uočio Vaš talenat?
Nikola Dragaš (u daljem tekstu: Nikola): – Moj talenat za crtanje , odnosno dar koji sam dobio od dragog Boga, prvi je uočio moj nažalost danas pokojni deda stric. Kada je jedared došao kod nas u posetu, a s obzirom da je radio u tadašnjoj Državnoj bezbednosti, pre nego što je mene kao četvorogodišnjaka smestio u svoje krilo, odložio je svoj službeni pištolj malo podalje od stola za kojim smo sedeli. I dok su stariji razgovarali, ja sam na kutiji od cigareta, na tada čuvenom “Filter 57” olovkom skicirao taj pištolj. Moj deda stric je to video, pa rekao: – ‘Ajde sad lastu, pticu. I ja nacrtam. On je tada mojim roditeljima rekao da sam darovit za crtanje. U početku je to bila igra, a posle isto igra, samo u zbilji.
PMK: – Da li više volite da radite karikature ili ilustracije?
Nikola: I jedno, i drugo. Moj je rukopis ilustrativan, a izraz i interpretacija u karikaturi. Sve što crtam, mora da nosi poruku, da li od mene samog, okoline, nekog trećeg… Ideja i inspiracija su samo dogradnja na konstantan i surov rad. Mora mnogo da se radi, uči, crta svakoga dana i onda vam Gospod daje, tada dolazi ono nešto posebno što krasi stvaralaštvo. Ilustracija je kao kreativna reanimacija odabranog teksta, pesme, priče. Karikatura je sredstvo, britko sredstvo izražavanja, sa elementima likovnosti. Kažem britko, jer kao i aforizam i karikatura seče, upozorava, opominje. Ponekad mi se čini da karikatura uopšte nije smešna, već da se mi od muke smejemo.
PMK: – Ako su dobre, i karikatura i ilustracija govore sve svetske jezike. Šta je u vašim radovima bilo presudno za njihov izlazak u svet?
Nikola: – Meni je uvek bilo bitno da dođem do nečeg svog, do svog načina izražavanja, rukopisa, linije, boje, štosa… To je spor proces, dugo traje, a opet – sve što je brzo, to je i kuso, tako da mogu da budem zadovoljan stazom kojom koračam. Crtam na različite teme kao što su: sport, istorija, Srbija, EU, politika, društvo, kafa, gusle, Nova godina, zdravstvo, prosveta… Očito je da svet prepoznaje moj rad i mislim da se tu najviše reflektuje moja ljubav prema crtanju, jer ja crtam i kada ne crtam.
PMK: – Postoji li potreba javnog mnjenja za “neophodnom količinom smeha” od epohe do epohe, od nacije do nacije?
Nikola: – Nažalost, ta granica, ta skala šta je danas smešno, proteže se od onog zdravog smeha kada, recimo, vidite da neko ko jede štrudlu ima zrnce maka međ’ zubima, do nekih bolesnih situacija kada se smeh čuje tamo gde je neko mogao da strada zato što je pao na glavu. U nas Srba humora ne manjka, a satira je, čini mi se, prisutna stotinama godina. Najiskreniji osmeh možete videti kod deteta, jer je to jedini osmeh koji povlači suze unazad.
PMK: – I po Srbiji i u inostranstvu ste vodili radionice za decu i mlade i kod njih razvijali ljubav i posvećeništvo prema karikaturi i ilustraciji. Šta biste izdvojili kao podudarno kod dece, bez obzira na državu iz koje potiču, a kada je reč o nivoima njihove naklonosti prema likovnom izražavanju?
Nikola: – Neko moje zapažanje je da to koliko deca crtaju i šta crtaju, ne određuje mesto gde žive, već ono šta im je medijski ponuđeno. Kada kažem medijski – mislim na crtane filmove, na literaturu i na sve ono što deca gledaju i igraju na mobilnim telefonima ili tabletima. Deca najviše crtaju ono što vole, pa su to uglavnom likovi iz crtanih filmova i video igara. Talenat se prepoznaje po lakoći pokreta ruke koja drži olovku, po upornosti, odnosno dužini vremena koje se provodi za papirom. Problem nastaje onog trenutka kada dođu do zadate teme, tada se oni bore i sa nečim novim, i sa samim sobom. Kada preskačete prepreke, odnosno kada se suočavate sa nečim novim, onda morate kod sebe da ispravljate određene stvari, a to decu – žargonski rečeno – smara, nađu se na muci i brzo odustaju. Ali, što kaže ona stara – na muci se poznaju junaci – pa je tako i u crtanju. Crtanje je proces tokom kojeg se učite strpljenju, a detetu to nije prirodno. Što bi rekla moja baba: – Ono ne ume da sedi.
PMK: – Na duži koja bi sa jedne strane bila određena tačkom Sputano, a sa druge Privilegovano, gde se nalazite kao Pančevac?
Nikola: – Ponosan sam što sam Pančevac, to je grad u kojem sam rođen, u kojem živim, stvaram i podižem porodicu. Svi nešto traže od Pančeva, a da l’ smo se ikada zapitali šta smo mi njemu dali i koliko, a da mu ništa nismo tražili zauzvrat. Nadam se da ću jednoga dana i da umrem u Pančevu, pa će neka od onih drvenih pečuraka u Narodnoj bašti, na kojima volim da sedim sa svojom decom i da crtam, da ponese ime “Kreativni kutak Nikole Dragaša”. Opet, iskren da budem, ne mogu da kažem da se istinski osećam kao Lala, jer u meni itekako ključa lička krv, a Divoselo mi je duboko u srcu i duši.
PMK: – Vaša škola crtanja koju vodite u Pančevu, zove se “Ilustracijom učimo srpsku istoriju i tradiciju”. Kakvo je interesovanje dece, odnosno roditelja i postoje li planovi da se takve radionice otvore i u drugim gradovima Srbije?
Nikola: – To je projekat koji radim u saradnji sa pančevačkom humanitarnom organizacijom “Sačuvajmo porodicu” čiji je predsednik Nenad Stevović, ekonomista iz Pančeva. Pored likovne sekcije koju ja vodim, postoji i muzička, odnosno škola gusala na čelu sa iskusnim guslarom Aleksandrom Taušanom. Sekcija broji oko dvadesetoro dece uzrasta od 5 do 12 godina. Zbog pandemije Korona virusa, trenutno ne možemo da primimo nove polaznike, ali se zainteresovani mogu javiti, pa ukoliko neko od dece koja su već u grupi odustane, a javi se dete sa izrazitim talentom, napravićemo ustupak. U školi tradicije crtamo na razne teme kao što su: grnčarija, heraldika, arhitektura, verski praznici, srpski velikani i junaci. Što se tiče ovakvih školica i u drugim srpskim gradovima, nismo planirali, ali ćemo se rado odazvati ako nas neko pozove.
Ilustracijama i karikaturama – po svetu
Nikola Dragaš (1981) je rođen i živi u Pančevu. Diplomirao je na Višoj politehničkoj školi u Beogradu na smeru za grafički dizajn (2004). Član je ULUPUDS-a, Udruženja karikaturista Srbije – FECO, i ULU Svetionik. Bavi se karikaturom, dečjom ilustracijom, stripom i grafičkim dizajnom. Ilustruje dečje knjige i udžbenike. Svoje ilustracije i karikature objavljuje u mnogim dnevnim novinama i časopisima. Redovan je učesnik domaćih i međunarodnih salona i izložbi karikature i ilustracije kao što su: „Pjer”, „Zlatna Kaciga”, „Zlatni osmeh”, „Zlatno pero”, „Majski salon ULUPUDS-a”, „Osten”, „Balkanska smotra mladih strip autora – Leskovac”, „Bijenale Ekološke karikature Sokobanja”, „Krajiški salon”… Održao je veliki broj radionica za decu i mlade iz oblasti ilustracije i karikature u Čikagu, Šervilu, Mervilu, Temišvaru, Velenju, Beogradu, Vladimirovcu, Omoljici, Kačarevu, Dolovu, Banatskom Brestovcu, Starčevu, Čardaku, Gračanici, Starom Grackom, Orahovcu, Pančevu… Od 2016. do 2018. je vodio školu karikature pri Domu omladine Pančevo, a od 2019. vodi Dečju sekciju crtanja “Čarobni svet crtanja”. Od novembra 2020. Je pokrenuo i likovnu sekciju “Ilustracijom učimo srpsku istoriju i tradiciju“, pri Školi tradicije, u organizaciji „Sačuvajmo porodicu“ iz Pančeva. Dobitnik je priznanja “Klasovo majstorsko pero”, za doprinos i rezultate na polju karikature.
Učestvovao je na više desetina samostalnih i zajedničkih izložbi i dobitnik je mnogobrojnih priznanja i nagrada među kojima i nagrade “Ljubiša Divljak“ za najboljeg mentora na ovogodišnjem Bijenalu dečjeg izraza 9. BUDI, priznanja “Klasovo majstorsko pero“ i nagrade za najbolju karikaturu „Satirični štap”.
Autor: G.V.
Fotografije: privatna arhiva
