Peti, od planiranih dvadeset susreta sa Večitim Pančevcima, mogao nam se dogoditi na pančevačkom Klajner placu (nem. Kleiner Platz), ali se, usled vremenskog ambisa, desio na Trgu slobode, a da se nismo ni mrdnuli sa jednog istog mesta. Današnji Trg slobode se, u stvari, pored prethodno pomenutog imena, a od 1811. godine, zvao: Koroninijev trg, pa Jelisavetin trg, potom Trg prestolonaslednika Aleksandra, Trg kralja Aleksandra, Trg princa Eugena, Trg maršala Tita, a od 1993. – Trg Slobode ili Limeni park.
Mi smo, dakle, na pančevačkom Klajner placu i tačno preko puta, na istom broju 1, već bezmalo dva veka, stoji kuća Ilije Milosavljevića Kolarca, zadužbinara i trgovca koji je početkom 19. veka bio jedan od najvećih izvoznika žita na Balkanu.
Elem, kamile su prve nagovestile konačan odlazak Osmanlija iz Srbije.
I to poprilično pre 18. aprila 1867. godine, kada su knezu Mihailu Obrenoviću Turci najzad vratili ključeve Beograda i drugih srpskih gradova. Bila je 1854. godina, kada je poslednji karavan kamila izšetao iz Beograda, da se više nikada ne vrati (dobro, ne računajući kamile iz beogradskog Zoo vrta i onih pet kamila koje je zarad svoje jutarnje šolje kamiljeg mleka, Gadafi poveo sa sobom prilikom beogradskog Samita nesvrstanih, 1989.). Tačno se zna da je taj poslednji karavan kamila u Srbiju stigao iz Sereza, grčkog grada koji se nalazi na sedamdesetak kilometara od Soluna, odakle ih je, natovarene duvanom, ispratio trgovac Anastas Hristodul. Karavan je, nakon istovara, zanoćio ili (ako ćete savremenim saobraćajnim jezikom) ostao parkiran na jednom močvarnom poljančetu na beogradskoj periferiji, poznatoj kao Bara Venecija.
Taj poslednji karavan Ilija Milosavljević Kolarac nije mogao videti iz svog Pančeva, gde je tada živeo ophrvan brigom i boreći se da pronađe leka svojoj voljenoj i teško oboleloj supruzi Sinđeliji. Ali je, tada novopečeni Beograđanin, jer se preselio da bi bio bliže svojoj Sinđi koju je u Beogradu sahranio, pouzdano mogao da pozdravi vraćanje ključeva beogradskih kapija i odlazak Turaka. Zvog toga je malo živnuo i nekako u to vreme, nabavio je papagaja.
Uprkos ogromnom bogastvu koje je stekao trgujući, uprkos luksuzu i blagostanju, Kolarac se osećao samotno, pa je zato voleo da po neke minute slobodnog vremene provede uz tu pticu. Uporno i strpljivo, učio je svog papagaja da kaže Kolarac. Ali, ptica nije ulagala ni najmanji napor da reč nauči i ponovi. Osvrtala se, premeštala sa noge na nogu, delovala je potpuno nezainteresovano. Nakon što bi Kolarac odustajao, iznerviran ponašanjem svog kućnog ljubimca, njihova bi svakodnevna druženja završavao tako što bi, razočarano okrenuvši leđa papagaju, više nekako za sebe, izgovarao: – Magarac. E, sad. Papagaj je, naravno, bio u kavezu. A, kavez je stajao kraj uličnog prozora koji je jednoga dana ostao širom otvoren. Vraćajući se odnekud svojoj kući, Kolarac je primetio grupu ljudi okupljenu ispod prozora njegove kuće. Pridruživši se tim nasmejanim ljudima, jasno je čuo svog papagaja: – Kolarac, magarac.
Pričalo se da sirota ptica nije još dugo poživela. Smatraćemo to „spinom“ ondašnjih Kolarčevih protivnika koji su na ovaj način „gađali“ ciljnu grupu ljubitelja ptica i životinja, ne bi li ovaj deo javnog mnjenja okrenuli protiv uticajnog trgovca koji nije izbegavao da vlastima spočitne „uz dlaku“.
Jeste, Kolarac je bio član pančevačkog Streljačkog društva. Jeste, godinama se veoma uspešno bavio streljaštvom, ali… u gologrudu pticu?! Ne, ne! Nećemo o tome!
Koliko god se trudili, priča o Iliji Milosavljeviću Kolaracu, koji je taj nadimak stekao po rodnom mestu Kolari (kraj Smedereva) nikako ne može da bude vesela. Najpre zato što je prerano ostao udovac, a onda i zato što je svojevremeno bio – oteran. Pančevac je, naime, postao sklanjajući se od samovolje kneza Miloša (1828). Ostalo je zapisano: – Počnu neki mlađi Beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći rasipanje i luksuz i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali-kapama, obale i istuku batinama. Ilija ( … ) je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Istina, Kolarac se veoma lepo nosio: obavezan fes sa zlatnom kićankom, pa odelo vezeno srmom, i tako sve dok nije prešao u Pančevo i dok nije razvio trgovinu do Beča kada je sasvim prihvatio evropsko odelo.
E, zato je Ilija posao u Beogradu prepustio ocu i braći, a on se doselio u naš grad.
Istini na volju, Kolarac je za ove gornje navode svojeručno napisao da su neistiniti. I takođe istini za volju, gadna su to vremena bila. Mudro je Kolarac postupio. I napisao. Najbolje da tu više ne čačkamo.
On sam bi uvek govorio da je postao Pančevac zbog trgovine, koja je uz Sinđu, bila njegova druga najveća ljubav. A, imao ih je tri. O trećoj njegovoj ljubavi ćemo kasnije.
I zaista, iz Pančeva je udesetostručio količine robe koju je izvozio. Trgovao je sa Srbijom i Austrougarskom i to: hranom, pšenicom, ječmom, kukuruzom, stokom… Stekao je ogroman imetak u novcu, zemljišnim posedima, kućama, magacinima, magazama i brodovima. Imao je vlastitu trgovačku rečnu flotu. Govorilo se da Kolarac „zna da stvori novac i na kamenu“.
Ova priča, ipak, ne može biti vesela, uprkos pokušaju sa papagajima i kamilama.
Najviše zbog načina na koji je Ilija Milosavljević otišao. Zauvek otišao. Koliko god vredan i častan čovek da je bio, nije mogao da izbegne kandže vlastoljubivih vlastodržaca. Knez Milan Obrenović ga je optužio da je pomagao Topolsku bunu kojom je na kneževski presto trebalo vratiti dinastiju Karađorđević. Nakon nekoliko meseci, knez Milan je, pokajavši se, pomilovao Kolarca. Ali, bilo je dockan. Kako je veliki Ilija Milosavljević bio u poznim godinama, podlegao je posledicama teških zatvorskih dana (1878). Umro je u svojoj kući, na beogradskoj Stambol kapiji.
– Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san kad je trebalo raditi i zaraditi, – govorio je Ilija Milosavljević Kolarac, prepričavajući svoje poslovne početke. – Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim dve pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para.
Sin abadžije, skroman i vredan, mnogo je radio i sve vreme je, kasnije i sa svojom Sinđom, na stranu podosta od zarađenog ostavljao, što je malo ko znao. I tako dolazimo do njegove treće najveće ljubavi.
Njegova treća ili možda, ipak, prva najveća ljubav, otkrivena je po otvaranju njegovog testamenta. O, kako je sve iznenadila Kolarčeva poslednja volja! Ponajviše vlastolisce koji su sa zluradošću očekivali da će svu njegovu zaostavštinu razgrabiti njegova familija, i priznata i nepriznata, koja će se godinama i godinama zavađati i pljuvati oko nasledstva, čineći time da i ime Ilije Kolarca potone u mulj večitog zaborava.
Međutim, u testamentu je pisalo: „… da se od gotovine novaca odvoji 10.000 dukata i da se dade mome književnom fondu, a sve ostalo moje imanje, izuzimajući nekoliko poklona koje ću niže označiti, ostavljam na korist moga naroda„.
Da! Srpski trgovac Ilija Milosavljević Kolarac najviše je voleo svoj narod i svoju Srbiju. Sa beskrajnim razumevanjem za značaj kulture i prosvete, svu svoju imovinu je zaveštao jedino prosveti i kulturi svoga naroda. Zahvaljujući tome, 1877. godine su osnovane dve zadužbine: Književni fond (do danas je prevedeno i odštampano više od 200 dela iz oblasti kulture) i Univerzitetski fond, koji je bio namenjen izgradnji Kolarčevog narodnog univerziteta, što je i učinjeno 1932. godine kada je podignuta ova Kolarčeva zadužbina. Programska delatnost na Kolarcu, koja je otpočela 19. oktobra 1932. godine, bez prekida uspešno traje do danas.
– Ovde počivaju Ilija Milosavljević Kolarac i supruga njegova Sinđelija. Oni su celog svog veka tekli i čuvali, da ostave spomen svome narodu, – urezano je na spomeniku Ilije Milosavljevića Kolarca i njegove supruge Sinđelije, a po izričitoj želji jednog od najvećih srpskih dobrotvora.
Mada mu ime zauvek čuva njegova zadužbina, Kolarčev narodni univerzitet, koji krasi Studentski trg u centru Beograda, nikako ne bi valjalo da Ilija Milosavljević Kolarac (p)ostane zaboravljen od nas Pančevaca. Zbog naših sudbina i zbog sudbine našega grada.
O Kolarčevom narodnom univerzitetu
Ilija Milosavljević Kolarac 1878. godine testamentom je sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Od sveg imanja trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda.
Skladno zdanje Kolarčeve zadužbine, površine 4500m2, podignuto je 1932. godine. Arhitekta Petar Bajalović, posedujući vanredni osećaj za arhitektonske finese, najpre je pristupio rešavanju problematike prostora koncertne dvorane. U izgradnji su primenjena najsavremenija naučna znanja o akustici tog vremena, pa se Velika dvorana i danas smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu. Zgrada na Studentskom trgu svečano je otvorena koncertom Beogradske filharmonije u koncertnoj dvorani, 4. februara 1932.
Kolarčev narodni univerzitet otpočeo je svoju programsku delatnost 9. oktobra iste godine. Od početka je otvoren za ljude iz različitih društvenih slojeva, različitog nivoa obrazovanja, različitog uzrasta, za sve one željne znanje i svesne njegove vrednosti. On je bio okrenut i onima koje su životne oklonosti onemogućile da se redovno školuju. Osnovni cilj Univerziteta od početka je bio „da širi naučna znanja i shvatanja, da razvija uticaj primenjenih nauka u narodnom životu i privredi, i da neprestano poučava u pojedinim veštinama i umenjima“. Narodni univerzitet, između ostalog, bio je otvoren i prema praktičnim znanjima, te su u njemu organizovani kursevi za poljoprivrednike, zanatlije, trgovce i činovnike.
Od 1968. godine Odbor Zadužbine Ilije M. Kolarca svake godine dodeljuje Plakete Kolarčeve Zadužbine za izuzetan doprinos razvoju programa Zadužbine, a od 1977. i Godišnju nagradu Galerije za najbolju izložbu u sezoni.
Autor: G. Vlajić
Foto: Javno dobro, Pančevo MOJKraj
