Jeste, ovaj je serijal o znamenitim Pančevcima najavljen „epizodom“ o Hansu Kristijanu Andersenu koji je svojevremeno obišao Pančevo, a posle ga još i vrlo zanimljivo opisao u svojim putopisima. Ali neka mi oprosti ova spisateljska veličina, ipak se najveće bajke „ispisuju“ mimo knjiga. Jednu ću ovde samo dotaknuti.
U sam čas kada je na red za pisanje dospela „epizoda“ o Mihajlu Pupinu, a za serijal tekstova o znamenitim Pančevcima za ovaj portal, mirnu sliku ekrana mog računara, pocepala je vest: – U Njujorku je, u 91. godini, preminula Radmila Milentijević.
Pored svega veličanstvenog što je učinila za svoju otadžbinu, nemoguće je izdvojiti „ono najvažnije“, jer sve što je radila bilo je podjednako važno i veliko. Ali da za sada uperimo pogled na bajku koju je poslednjih godina života sanjala i koja bi mogla da postane zaistinska. Naime, pored toga što je napisala knjigu o Mihailu Pupinu, Radmila Milentijević se borila da se posmrtni ostaci našeg velikog naučnika iz Njujorka prenesu u njegovu Srbiju. Američki sud je to nedavno potvrdio. O tome je Radmila, mada već onemoćala usled bolesti, sa radošću obavestila i Udruženje književnika Srbije, čiji je bila član, i koje je pomagala godišnjim finansijskim donacijama. Kao član istog Udruženja, tako sam saznala da je pobedila na sudu!
A, onda – Uprava groblja u Njujorku ulaže žalbu na odluku američkog suda, što znači da se Pupinov povrtak u Srbiju odlaže. Na koliko i do kada – zavisi isključivo od nas. Valjalo bi ne dozvoliti da se Radmilin san ne dosanja. Imajući u vidu sva njena dobročinstva, podrška Srbije u žalbenom postupku za Pupinov povratak u Srbiju – najmanje je što joj dugujemo.
Radmila Milentijević je rođena u Azanji kod Smederevske Palanke. Veći deo života provela je u Americi. Diplomirala je na beogradskom Ekonomskom fakultetu, a doktorirala na Univerzitetu Kolumbija. Najduže se zadržala na Gradskom koledžu u Njujorku, gde je predavala savremenu evropsku istoriju i gde je, do smrti, bila profesor emeritus. U njenom životu i radu sve je neprocenjivo lepo, dobro i toplo. Bila je ktitor-zadužbinar Spomen hrama Svetog Save na Vračaru, benefaktor Saborne crkve Svetog Save u Njujorku, dobrotvor Crkve svete Petke Parskeve u Bondiju (Francuska), veliki dobrotvor Saborne crkve u Beogradu, Srpskog kulturnog centra u Rešici (Rumunija), SANU, Narodnog muzeja, Vukove zadužbine, Matice srpske, Prvog beogradskog pevačkog društva, kao i ktitor brojnih srpskih pravoslavnih svetinja, među kojima ima i onih koje je doslovno spasila od istorijskog propadanja i zaborava, – eto tako piše na sajtu Saborne crkve.
U Srbiju je dolazila najmanje četiri puta godišnje, a od 2011. je ustanovila nagradu sa svojim imenom koja se dodeljuje našim studentima istorije i književnosti. Dobitnica je nagrade ostrva Elis, koja se dodeljuje zaslužnim emigrantima, a među dobitnicima su i sedam predsednika SAD. Autorka je knjige o Milevi Marić Ajnštajn, koja je s engleskog prevedena na srpski, francuski i rumunski jezik.
U jednom od poslednjih intervjua koje je dala, Radmila je najavila da će njenu knjigu o Mihajlu Pupinu objaviti Univerzitet Kolumbija, kao i da se uskoro očekuje prevod na srpski. Smatrala je da svaku dolazeću generaciju učenika u Srbiji treba kontinuirano i sveobuhvatno podučavati o životu i radu našeg velikog naučnika i dobrotvora, i objašnjavala: – Kud god je išao Mihajlo Pupin, „Njujork tajms” ga je pratio u stopu, a to je velika stvar. Toliko je učinio u nauci, za srpski narod u Americi i za Srbiju. On je Srbiju doveo u Ameriku…
Mihajlo Pupin je, pronaći ćete na internetu, srpski elektro-inženjer, fizičar i pronalazač, doktor fizičke hemije, profesor matematičke fizike na Kolumbija univerziteta (SAD) i uz Teslu i Milankovića, najpoznatiji srpski naučnik svih vremena.
Rođen je u banatskom selu Idvoru, 9. oktobra 1854. Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada (mada će vam vodič u Idvoru reći da se, zapravo, zvala Alimpijada). Nakon osnovne škole, upisuje gimnaziju u našem Pančevu. Važnu ulogu za njegovo dalje obrazovanje ima još jedan znameniti Pančevac – prota Vasa, kojem je bio posvećen šesti nastavak ovog serijala, u kojem stoji: – U svojoj autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“ Pupin će se sledećim rečima odužiti svom drugom ocu: „… Istorija Banata zabeležila je jedan veliki događaj rano u proleće 1872. ( … ) Svetozar Miletić, veliki vođa Srba u Austro-Ugarskoj, posetio je Pančevo, pa mu narod pripremi bakljadu ( … ) koja je trebalo da bude protest Pančeva i svega Banata protiv careve nevere od 1869. godine. ( … )
Đaci u Pančevu u velikom broju istrčaše na ulice, a među njima i ja, ponosan što me dopade čast da nosim jednu zublju. Klicali smo do promuklosti, kad god bi Miletić, u svome vatrenom govoru, optuživao cara radi nezahvalnosti koju je pokazao prema Graničarima kao i prema svima Srbima u Vojvodini, (… ) a ja sam uzviknuo u ime svih prisutnih đaka u ovoj povorci: – Nikad mi nećemo služiti u vojsci Franca Josifa! Moji drugovi odgovoriše: – Živeo knez Srbije! Mađarski činovnici zabeležiše sve što se dogodilo za vreme te povorke, i nakon nekoliko dana dostavljeno mi je da Pančevo nije mesto za jedno razuzdano seljače kao što sam bio ja; da se skupim i vratim natrag u Idvor. Slovenac Kos i prota Živković umešaše se u tu stvar, te mi se opet nekako dozvoli da ostanem u Pančevu. Prvog maja te godine naša škola proslavljala je Majski dan. Srpski dečaci u školi, koji su obožavali Miletića i njegov nacionalizam, pripremiše za tu povorku srpsku zastavu.
Ostali dečaci, većinom Nemci, Rumuni i Mađari, nosili su austrijsku žuto-crnu zastavu. Nacionalisti napadoše nosioca žuto-crne zastave, i u tom sukobu uhvatiše mene baš kada sam nogom stao na oboreni austrijski barjak. Čekalo me je samo izbacivanje iz škole. Opet prota Živković priteče mi u pomoć i, zahvaljujući visokom položaju koji je on zauzimao u školi, bilo mi je dozvoljeno da ostanem u svom razredu do konca godine ( … ) Ali ta se stvar nije svršila samo na tome. Protojerej pozva u Pančevo moga oca i mater, na razgovor, koji se završi pobedom moje majke. Rešilo se da ja okrenem leđa Pančevu, kolevci srpskog nacionalizma, i pođem za Prag. Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći da se olakšaju troškovi skopčani s putovanjem …“
Godinama kasnije, prilikom svog prvog dolaska iz Amerike, Pupin će prvo doći u Pančevo kako bi se poklonio svom nekadašnjem profesoru, proti Vasi. A da bi se sagledala sva veličina Mihaila Pupina, navešću ovde da je, stigavši u Ameriku, svom prezimenu dodao i reč „Idvorski“ (engl. Michael Idvorsky Pupin). Objašnjavao je kasnije, postavši slavan, da je najviše voleo kada bi ga ko, iz belog sveta, pitao šta znači to Idvorski: – Bila bi to lepa prilika da im govorim o svom srpskom poreklu i malom Idvoru kojeg nema ni na jednoj mapi, objašnjavao bi uz osmeh.
Pupin se 1888. oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su, na žalost, bili svega 8 godina, jer je Katarina preminula nakon teške upale pluća. Ipak, tokom tog kratkog perioda srećnog braka, Pupin je svoju suprugu stigao da dovede na „srpsku Svetu goru“, kojom prilikom su posebno posetili manastir Vrdnik, poznat i kao Mala Ravanica. Ondašnja štampa je zabeležila : – … bili su u „Matici“, „Srpskoj čitaonici“, a juče u nedelju su bili i na službi božijoj u sabornoj crkvi. Danas su otputovali u Ravanicu, jer g. Pupin hoće svojoj supruzi da pokaže srpsku manastirsku slavu, a za to mu je zgodna prilika današnja manastirska slava u Ravanici.
Pupin je često ponavljao reči svoje majke, koje je zapisao i u autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“, za koju je – da ne zaboravim kasnije da kažem – nagrađen Pulicerovom nagradom (koja je u Americi u rangu Nobelove nagrade). Ovako mu je majka govorila: – Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.
Stigavši u Ameriku, prvih je godina radio kao fizički radnik, a od malih nadnica uspevao je da plati časove engleskog, grčkog i latinskog. Uspeo je da obezbedi i večernje kurseve zahvaljujući kojima je 1879. položio prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Kao primeran student, ne samo da je oslobođen plaćanja školarine, već je na kraju prve godine dobio dve novčane nagrade: jednu za uspeh iz grčkog jezika, a drugu za odlično savladano matematičko gradivo. Zbog njegove izuzetne vrednoće, nisu ga izbacili iz studentskog kampusa, kada su mu u kuhinji pronašli prasiće! Hranio ih je uz pomoć flašice i cucle, ne bi li ih održao u životu. – Siroti, ostali su bez majke koju je neko pregazio kolima, – objasnio je Pupin fakultetskoj „inspekciji“. Otuda na početku današnjeg teksta o Pupinu stoji izvinjenje Andersenu, jer – neka oprosti njegova spisateljska veličina – ali, najveće bajke „ispisane“ su mimo knjiga.
Nakon završetka studija, 1883, Pupin se vraća u Evropu. Zahvaljujući stipendiji za studije matematike i fizike, školovanje nastavlja na Univerzitetu Kembridž, a potom u Berlinu, kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca. Tu će 1889. odbraniti doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu „Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.
Pupin je karijeru profesora na Univerzitetu Kolumbija započeo 1889. i tu će provesti četiri decenije. Predavao je teorijsku elektrotehniku što ga je, prema sopstvenim rečima, usmerilo na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Rezultat tih istraživanja bilo je njegovo električno strujno kolo sa specifičnim podešavanjem, što kasnije nalazi primenu u radio-vezama.
Pupin je, sledeći Rendgenova istraživanja i njegovo otkriće iks-zraka, razvio brzu metodu rendgenskog snimanja, koja se i danas koristi i zahvaljujući kojoj je vreme ekspozicije, koje je do tada trajalo oko šestdeset minuta, skraćeno na svega nekoliko sekundi. Na e-enciklopedijama stoji da Pupin ima oko 140 patenata u 29 država, među kojima su i njegovi čuveni kalemovi koji su mu doneli svetsku slavu. Pravo na korišćenje Pupinovih kalemova prva je otkupila telefonska kompanija „Bel“, a zatim i nemačke kompanije „Simens“ i „Halske“. Nacionalni institut za društvene nauke SAD odlikovao ga je, za taj pronalazak, zlatnom medaljom. Inače, upravo zahvaljujući ovom izumu, danas su mogući međugradski i međunarodni razgovori putem fiksne telefonije.
Naš naučnik je bio i jedan od osnivača prvog udruženja američkih inženjera i naučnika, predsedavao je respektablnim institucija, kao što su: Američko udruženje elektroinženjera, Njujorška akademija nauka i Američka asocijacija za razvoj nauke. Za doprinos razvoju nauke nagrađen je Edisonovom medaljom, a laboratorija na Kolumbija univerzitetu i danas nosi ime Mihajla Pupina.
Tokom Prvog svetskog rata, kao član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica i za pronalaženje načina za poboljšavanje telekomunikacije između aviona, zbog čega mu je ondašnji američki predsednik Harding uručio posebnu zahvalnicu.
Poznato je da se 1918. godine, po okončanju Prvog svetskog rata, srpska zastava vijorila na Beloj kući. Manje se, međutim, zna da je tada bezmalo ceo Vašington bio ukrašen srpskim zastavama koje su bile podignute na jarbolima svih državnih institucija, dok se predsednik Vilson obraćao sunarodnicima: – Molite se za Srbe, izuzetna je njihova uloga u Prvom svetskom ratu.
Godinu dana kasnije, kao svetski poznati naučnik, ali i kao počasni konzul Kraljevine Srbije u Americi, Pupin je doslovno spasio određene teritorije koje su u granicama današnje Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Zahvaljujući prijateljstvu sa predsednikom Vilsonom i njihovom velikom uzajamnom poštovanju, uticao je na određivanje granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom londonskih pregovora, Pupin je predsedniku SAD poslao Memorandum u kojem je podrobno opisao istorijske i etničke karakteristike graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije.
Samo nekoliko dana kasnije, predsednik Vilson je izjavio da ne priznaje saveznički Londonski ugovor. Za očuvanje teritorija, kakve su i danas, Slovenija se godinama kasnije Pupinu zahvalila proglasivši ga počasnim građaninom Bleda i podigavši mu spomenik.
Srbija zamalo da ga potpuno zaboravi. Po završetku Drugog svetskog rata, komunisti su zabranili Pupina.
Dok se njegova autobiografija, i tada i sada, u nekim američkim srednjim školama izučavala kao obavezna lektira, kod nas se Pupin nije pominjao ni na časovima fizike. Doduše, evo prilike da, kao bivša gimnazijalka, uzviknem ime Emila Marošana! Zahvaljujući ovom velikom čoveku i profesoru, slušali smo o genijalnom Mihailu Pupinu i pre nego što će biti dopušteno da mu ime uđe u udžbenike.
Pomenula bih ovde još jednog znamenitog Pančevca, Miroslava Stankovića, čuvenog kamermana koji je „svetlopisao“ i objektivom zauvek sačuvao događaje čiji su akteri najveći svetski državnici, carevi, predsednici, političari. Mada već više godina u penziji, završio je dokumentarni film o Mihailu Pupinu koji će dodatno rasvetliti život ovog genijalnog naučnika, profesora, humaniste i donatora.
U pomenutom intervjuu sa Radmilom Milentijević, ova je profesorka i književnica, pored ostalog, rekla: – Pupin je sahranjen na groblju u Bruklinu, jer tada nije bilo srpskog groblja, a predlog je da se njegove mošti prenesu u Crkvu svetog Save na Vračaru. Imao je tri sestre i one imaju unuke. Kontaktirala sam s jednim od njih i on je za to da se mošti vrate u Srbiju. ( … ) A ako Srbija za godinu-dve ne podigne spomenik Pupinu, ja ću to učiniti.
Nažalost, Radmila Milentijević je preminula pre desetak dana. A, groblje u Bruklinu je podnelo žalbu na prvestepenu odluku američkog suda po kojoj se dopušta prenos posmrtnih ostataka Mihaila Pupina, iz Amerike u Srbiju.
Pančevci imaju posebnu odgovornost. I mogućnost da se svi potpišu kao znameniti. Odavde je Pupin krenuo u svet. Odavde neka krene i podrška da se učini sve što je potrebno kako napori Radmile Milentijević ne bi ostali uzaludni, i kako bi veliki Mihailo Idvorski Pupin počivao u svojoj zemlji.
Na margini stranice jednog od udžbenika iz kojih je Pupin učio tokom postdiplomskih studija na Kembridžu, ostalo je zapisano njegovom rukom: – Preći pet strana dnevno.
To je ključ za željeni ishod. Tome se valja učiti od Pupina. Planiranju i istrajnosti. Sigurnim, svakodnevnim, malim koracima – može se preći svaki, i najduži put.
Tekst: Gordana Vlajić
Foto: Gordana Vlajić, Pančevo MOJKraj, Javno dobro
