– Dakle, vi ste taj Uroš Predić. Ja sam vas zamišljao kao nekog bucova, a vi se
otegli ko gladna godina! – reči su Ilariona Ruvarca, arhimandrita manastira Grgeteg, koje je uputio Urošu Prediću prvi put se sa njim sretnuvši. Pozdravivši Predića, ujedno je i opisao (ne može slikovitije!) fizički izgled ovog, na svaki način, velikog slikara koji je bio visok 182 centimetra, koščat, vitak i uspravnog držanja.
Eh, ali jedno je kad Uroša Predića opisuje Ruvarac, jedna od najumnijih glava druge polovine 19. veka (… istoričar, rektor Karlovačke bogoslovije, akademik… ), može mu se svakojako, a sasvim je drugo i poteže da ga u pet čitajućih minuta predstavi nedostojna nesavremenica.
Šta mi drugo preostaje nego da o našem Prediću pročavrljam, onako, kao uz kaficu, obećavajući nepretencioznost, istinu, ali i malčicko pikanterija koje ga ni na koji način neće degradirati. Već i zato što je ovog slikara degradirati – nemoguće.
Mada se, 1857. godine, tada 25. novembra, a danas bi kazali 7. decembra (osim što imaju najsavršenije pismo na svetu – ćirilicu, Srbi su poznati i po uporednom snalaženju kroz više kalendara : ) – dakle, mada se rodio tog ledenog zimskog dana u Orlovatu, Uroš Predić je, zamalo, potpuno Pančevac.
Bio je još deran kada je svoj prvi ozbiljniji crtež ovako potpisao: „Namolovo Uroš Predić, 11 godina star“ i kada je, dopraćen svojim talentom, stigao u Pančevo, gde – poslušan i vredan – završava četvrti razred „oberšule“, nemačke Visoke škole, a potom i sedmorazrednu „pančevačku realku“ koja će kasnije postati Gimnazija, a još malo kasnije poneti i njegovo ime. I mada sa nepunih 19 godina postaje bečki đak, on tokom celog školovanja neće prekidati svoje veze sa Pančevom.
Dolazio je ovde i dok je studirao slikarstvo koje je upisao na Slikarskoj akademiji u Beču, a zahvaljujući stipendiji Matice srpske. Pošto je, kao učenik „pančevačke realke“, upoznao tadašnjeg profu, protu Vasu Živkovića, ovaj ga je takođe znameniti Pančevac (pogledajte 6. „epizodu“ ovog serijala) pozvao da naslika Raspeće za gornjogradsku crkvu. I dakako da su zatim usledili i novi poslovi, do te mere uspešni, da se o ikonostasu Preobraženjske crkve do danas nadaleko divani, što zbog lepote, što zbog njegovih ikoničkih „inspiracija“, ali o tome – kasnije. On sam, međutim, najlepšom je srpskom crkvom smatrao, izuzimajući zadužbine, Uspensku crkvu u Pančevu, čiji je ikonostas naslikao Konstantin Danil.
E, da bi se u potpunosti opravdalo svojatanje Predića od strane Pančevaca, da ne ostane nepomenuto da je i jednu od svojh prvih izložbi upriličio u Pančevu i da je u nikad dovršenoj autobiografiji zapisao da je u Pančevu rado boravio i da se u tom gradu lepo osećao. Mnogo je voleo šetnje pored Tamiša i tu je ljubav delio sa jednim od svojih najboljih prijatelja, Mihailom Pupinom. Samo mu je Predić pisma počinjao sa „Dragi Mišo“… Ovaj naš večiti Pančevac, družio se sa još znamenitih sugrađana: Vasom Živkovićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Mihovilom Tomandlom…
Bio je pametan i vrlo obrazovan. I gospodin. Ono što se kaže: jednom gospodin! Nazivaju ga najvećim intelektualcem među srpskim umetnicima. I vrlo verovatno da ne greše jer je, pored više stranih jezika, širokog opšteg obazovanja, raskošnog poznavanja umetnosti – Predić napamet znao i Danteovu „Božanstvenu komediju“. Izgledalo je da nije samo on odabrao da se bavi slikarstvom, već da je i slikarstvo odabralo njega. Osim puteva Gospodnjih, na njegov životni poziv uticao je i slikar Konstantin Danil (otuda Predićevo divljenje ikonostasu Uspenjske crkve) koji je malog Uroša, dečaka sa čijim je ocem prijateljevao, „zarazio“ koliko bojama, kičicama, paletama, perspektivom, „zlatnim presekom“…, toliko i pričama o linijama, tačkama, prirodi živoj i mrtvoj i magiji umetničkih dela koja su u stanju da popravljaju i nadživljavaju ljude. Kada je, još uvek poletarac, važno saopštio ocu da će se u životu baviti samo i samo slikanjem, ovaj ga je priupitao: – A šta ćeš, golube, kada te u starosti izneveri oko i kad zadrhće ruka? Uroš mu je odgovorio: – Ništa! Onda ne marim ni da živim.
Moglo bi se zaključiti da je slikarstvo bila jedina Predićeva ljubav, da ne beše jedne Ane. Ta je Ana bila mnogo lepa, ali se prezivala Nakarada. I imala je oca, takođe Nakaradu, ali Đuru, penzionisanog poručnika koji je načisto pomahnitao kada je Uroš zaprosio njegovu šesnaestogodišnju mezimicu. – Zar da jednom tridesetogodišnjem „matorku“ dadnem svoju Anicu, – vrištao je u sebi Đura, a vala mu se pridružila još grlatija Nakarada zvana Katarina, majka Anina. Pa, pošto je Predićeva ljubav bila prava i velika, u njegovom srcu više ne beše mesta za nova zaljubljivanja, osim za slikarstvo koje se još i razbaškarilo, ostavši u njegovim grudima – jedina ljubav. Zato se Uroš Predić nije oženio, zato porodicu nije zasnovao. A, nije da nije imao ponuda. Naprotiv. Šuška se da su bezmalo pljuštale.
U pančevačkom se Arhivu čuvaju pisma koja je lično on pisao i među njima je jedno, baš za ovu ljubavnu temu interesantno. Iz tog se pisma očituje da on na veoma ljubazan i učtiv način pokušava da, ni slučajno ne povredivši je, umiri ustreptalo srce tada mlade Vukosave Velimirović, prve srpske vajarke koja je kasnije stekla i brojna svetska priznanja – koja se zaljubila u tada već sedamdesetjednogodišnjeg slikara.
To pismo, koje je Uroš Predić uputio Vuki, toliko je lepo da objavljivanje ni najmanje ne iskoračuje iz okvira pristojnosti zarad čuvanja intimnih „sekvenci“. Toliko je divno da ga, naprotiv, treba objavljivati i čitati kao svojevrsno umetničko delo. Slikar ga je sročio pismenije i literarno raskošnije od mnogih priznatih pisaca koji su pokušali da se ogledaju u sličnim romanesknim prepiskama:
„Da l’ da Vas razuveravam, ili sa zahvalnošću da primim mirise Vaše duše? Da li ja smem (reč „smem“ Predić je podvukao, primedba autora) to da činim, kada sebe pogledam, sebe i svoje skromno delo, pa kad vidim koliko daleko zaostajem iza onih svetlih slika Vaše mašte, iza onog ideala, za čim Vaša ženska priroda, željna dobrote i snage, čestitosti i pouzdanosti, neprekidno žudi? Pa ipak, zar bi lepo bilo da Vas svesno razočaram, Vas koja ste već imali u životu toliko gorkih razočarenja? Ne, draga Vuko, ja to ne smem učiniti. Smatrajte me i dalje za Vašeg iskrenog prijatelja, za dobrog čoveka i velikog maestra – sve to primam iz Vaše ruke, iz Vašeg srca, da Vam ne bih uskratio to zadovoljstvo, da verujete da takvih ljudi zaista ima. To Vam je uteha i ohrabrenje, podstrek i potpora za Vašu dalju borbu za opstanak u životu i napredak u umetnosti. Primam, dakle, ovako neznatan i nedostojan, tople izlive Vaše čežnjive duše, te Vam iz ove moje tihe povučenosti kličem: Ne klon’te srcem, idite hrabro i sa pouzdanjem napred, pa će se pojaviti i onaj srećan dan, kada ćete sebi osigurati polje za Vašu umetničku delatnost, a možda naći u životu čoveka koji će u istini imati sve vrline kojima Vi danas ukrašavate Vašeg iskrenog i predanog prijatelja i kolegu, Vašeg Čika Uroša“.
I mada se nikada nije oženio, imao je Uroš Predić mnogo dece. I sva su mu poznata kao: „Deca pod dudom“, „Deca oko guslara“, „Mali filozof“, „Siroče na majčinom grobu“, „Nadurena devojčica“, „Dete pred izlogom“, devojčica sa „Vrednim ručicama“… Njegove su ga slike učinile očinskom figurom svih ovde pobrojanih dečjih aktera, jer u meri u kojoj su im njihovi pravi roditelji dali ovozemaljski život, on im je podario takođe ovozemaljski, ali večni. Svako od ove dece sa Predićevih slika i danas „priča“.
Pa kad je reč o tome šta su sve kadre da ispričaju njegove slike, jedinstvena je prilika videti ih „okupljene“ u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Naime, povodom 175 godina postojanja jedne od naših najstarijih i najznačajnijih institucija, upriličena je izložba pod nazivom „Uroš Predić. Život posvećen lepoti i umetnosti“, koja će biti otvorena do 31. januara naredne godine. To se ne propušta! Po prvi put je Galerija Matice srpske pripremila i katalog izložbe na Brajevoj azbuci za slepe i slabovide osobe, a pet najreprezentativnijih Predićevih slika iz tematski različitih oblasti predstavljeno je i reljefno upravo za posetioce slabijeg vida.
Ovaj poslednji srpski veliki i vrli ikonopisac, bio je maestralni portretista i svojevrsni dokumentalista. Zahvaljujući njegovom pronicljivom oku i nadahnutoj ruci, današnjoj su javnosti poznati i dodatno „pojašnjeni“ likovi čuvenih Srba, kao što su: Sima Lozanić, Stojan Novaković, Jovan Cvijić, Đorđe Vajfert, Ksenija Atanasijević, Živojin Mišić, Stevan Mokranjac…
Ovaj genijalni umetnik nije bio razbarušenog ponašanja, kakvim – potčinjeni predrasudama – opisujemo kreativce. Naprotiv. Bio je studiozan, pedantan, precizan, sistematičan. Obavezno bi upisivao datum početka pravljenja skice, kao i datum kada je određeno delo završio. Za čak 1.658 svojih radova ostavio je uredno ispisane podatke o nastanku, formatu slike, tehnici rada, temi i o tome ko je naručilac, odnosno vlasnik svake od njegovih slika nastalih u periodu od 1876. do 1948. Jedino za 1915. godinu nema zapisa. Samo piše: – Godina jalova zbog rata.
Kada je završio Raspeće za pančevačku gornjogradsku crkvu, a po pozivu prote Vase Živkovića, počele su da pristižu ponude za oslikavanje ikonostasa mnogih crkava u Vojvodini. Kakvu je privilegiju ovaj grad imao da Predića ima za sugrađanina i „poslovnog saradnika“! U našem je gradu „vo vjeki vjekov“ ostavio više „brendova“. Pored pomenutog Raspeća, oslikao je kapelu Svetog Đorđa na Starom pravoslavnom groblju; po narudžbini Đorđa Vajferta, uradio je ikonu za Crkvu svete Ane, a na dan njenog osveštavanja, bilo je to u leto 1923, svi su gosti na poklon dobili medaljon sa reprodukcijom ove ikone na kojoj je bila predstavljena sveta Ana sa Bogorodicom i malim Isusom. Ta je ikona ovu crkvu čuvala sve do 1984, kada je ukradena. A zatim i uništena.
Njegov najobimniji ikonopisački rad na kojem je radio dve godine, nalazi se u Preobraženjskom hramu, u pančevačkom Gornjem gradu, popularnijeg naziva – Margita. I danas se vode polemike u crkvenim krugovima i među sveštenstvom, o tome koliko je njegovo ikonopisanje bilo kanonsko, a koliko „grešno“. Pripadnici „tvrde struje“ mu zameraju što je za likove svih ikonostasnih likova ove panevačke crkve „upotrebio“ likove postojećih Pančevaca. Do tada – to nijedan ikonopisac nije uradio, bar ne do tolike prepoznatljivosti i ne da je to otvoreno priznavao. Predić, međutim, nije bio samo ikonopisac. Bez pretenzije da se ovaj slikarski pravac omalovaži, Predić je bio ikonopisac, akademski slikar i erudita koji je smatrao da crkva ne treba da guši umetnost.
Tako su, recimo, likovi 12 apostola – portreti pančevačkih sveštenika, Presvetoj Bogorodici je dao lik učenice Milese Stojanović, u liku svetog Nikole se prepoznaje Josif Predić, slikarev rođeni brat… Recimo, da bi se ovo ovekovečavanje Pančevaca u likovima svetitelja moglo podvesti i pod diskretnu „iščašenost“ kakva je dopuštena i čak poželjna u radovima najvećih umetnika. To je način da se naslikana stvarnost pretvori u umetnost, a umetnost u pouku i lepotu. Itekako je Predić verovao da umetnost može i treba svet učiniti boljim mestom. Potaknut tim uverenjem, uradio je i čuvenu sliku „Vesela braća, žalosna im majka“. Želja mu je bila da svoje suseljane trgne, da se prepoznaju u pijanim veseljacima koji se, baš ih je tako prikazao na svom platnu, teturajući odnekud vraćaju ili nekuda odlaze, biće iz bircuza u bircuz.
Pričao je kasnije Predić kako mu je žao što njegovi Banaćani svinjske daće obavezno završavaju pijanstvom i kako je ovom slikom hteo da im se naruga, ali za njihovo dobro. Avaj! Orlovaćani koji su se, naravno, prepoznali u slici, bili su potpuno oduševljeni kako ih je njihov Predić namalao. I on se sam smejao svom pokušaju da ih slikom otrgne od alkohola. Kada je jedared jednom od svojih prijatelja govorio o ovom delu, rekao je da je tek slikajući spoznao koliko je debelo i duboko banatsko blato: – Nisam bio svestan da su banatske ulice toliko posrane. Oprosti mi ružnu reč, ali tu vekovima prolazi stoka i sve to pogani, pa kako bi drugačije i bilo.
E, sad, na koju je baš tačno stoku mislio veliki slikar i rodoljub, valja promisliti.
I mada je veći deo života proveo u prestonici, deleći stan sa bratom Josifom koji je radio kao profesor, Predić nije zaboravljao svoj blatnjavi Orlovat do te mere, da je ostavio zaveštanje da želi da tamo bude sahranjen. Tako je i bilo.
Upokojila se i Leposava Lulik, rođena Stanković. Vest o tome objavila je „Politika“, 2. marta 1995. godine. Pisalo je da je Leposava umrla u svojoj 96. godini, a da je ova nekada prelepa Beograđanka, poslužila kao model Urošu Prediću za lik Kosovke devojke sa njegove istoimene slike. A i stvarno, kada bi neko hteo da pita, zašto bi pored tolikih postojećih – on izmišljao likove? Nema sumnje da je ovaj slikar i razmišljao u slikama. Jer, jedared je ovako opisao svoje slikarsko stvaralaštvo, a sve – ne bi li objasnio i razloge za nedovršenu autobiografiju: – Kad sednem da vidim kako postane slika, onda zaista i postane, a kad sednem da pišem, onda eto šta je postalo.
Pančevci vole Uroša Predića i oni se, takođe, lepo osećaju u njegovom društvu. Pored pomenutih pančevačkih „brendova“ kojima je, koliko god da su mu „angažmani“ bili plaćeni, zadužio ovaj grad, Pančevci su i svojoj Gimnaziji darovali njegovo ime. I jednoj ulici – i to pre 101 godine. Gimnazija vrvi od mladosti i pametne budućnosti Pančeva, a Ulica tihuje spokojem u kojem se prepoznaje duh ovog znamenitog Pančevca. Svojim licem, sokak gleda na Tamiš, reku koju je slikar neizmerno voleo, a dužinom od stotinak metara uličak se priljubio uz ogradu porte hrama Hristovog Preobraženja odakle, sa ikonostasa, u Pančevce povazdan i doveka gledaju njihovi sugrađani. Gledaju i ćuteći podsećaju na čudne puteve Gospodnje koji će svakome podariti podjednaku šansu da (p)ostane znamenit. Sve što je na ljudima, jeste izbor.
Koliko je čovek dorastao privilegiji izbora? Otuda, pre rasuđivanja, pre nego neki okrenu šoljice ili prosto ustanu i odmaknu se od astala, baš bi u ovom času, u ovim vremenima, valjalo pročitati Predićevo pismo koje je uputio svom prijatelju Bogdanu Dunđerskom. Bila je 1942. godina.
Dragi Bogdane,
Otkako je ova užasna nesreća snašla celo čovečanstvo i zapalila ceo svet kao nikad dosad, prekinute su mnoge stare veze između država i naroda; pa je tako i našeprijateljsko dopisivanje moralo da prestane. Ipak sam, zahvaljujući slučaju, našao mogućnosti da se raspitam o Tebi i ostalim našim dragim, starim prijateljima, pa se nadam da si i Ti isto tako mogao da doznaš da sam još živ i zdrav, i ako u duši duboko potresen i ožalošćen koliko našom opštom, možda definitivnom propašću kao narod i država, tako i gubitkom dragih članova moje najbliže rodbine: poginula mi 6. aprila snaja, Lenka sa svojom kćeri Sofijom u svojoj kući. Nikud ne idem, ne čitam novine, gde je samo reč o rušenju, potapanju brodova i o ostalim strahotama, koje moderni rat sa sobom donosi. Po malo radim, tek skrenem svoje misli na drugu stranu u carstvo ideala koje mi sad izgleda kao neka bajka iz davnašnjih, srećnih vremena.
Uroš Predić
Tekst: Gordana Vlajić
Foto: Gordana Vlajić, Pančevo MOJKraj, Javno dobro
