Pored mnogobrojnih autorskih dela, istorijskih knjiga i prevoda, Mihovil Tomandl je sa francuskog na srpski jezik preveo i pozorišni komad pod nazivom „Ljubav“ („Aimer“). Ta je „Ljubav“ prvo izvođenje imala u Parizu, u „Komedi fransez“. Na ovim prostorima, međutim, prvo izvođenje je, i zahvaljujući Tomandlu, bilo u našem Pančevu, i to 1943. godine. I hajde da zarad te „Ljubavi“, i ljubavi i poštovanju prema našem znamenitom sugrađaninu, ne zlomislimo o istorijskim okolnostima, o komšijskim zluradostima… – ili o bilo kojim drugim navodima koji će „iskakati“ dok internetom tragate za biografskim činjenicama o ovom vojvođanskom advokatu, novinaru, publicisti, istoričaru…
Ne, nema mrlja u biografiji našeg sugrađanina Mihovila Tomandla.
Vredan, obrazovan, gospodstven, plemenit ili, kako bi ga opisala dr Ivana B. Spasović: – …skroman čovek, oličenje vrlina, lišen potrebe za materijalnim, držao se samo svog rada koji ga je ispunjavao.” I upravo zarad Tomandlovog prevoda pozorišnog komada „Ljubav“ i zarad ljubavi kao nasušne potrebe koja jedina može da otprkosi „veltšmercu“ (Weltschmerz), tj. globalnoj svetskoj tuzi, ne treba zlomisliti o tu i tamo i o ponečemu na šta će se naletati tokom internet pretrage o Tomandlovom životopisu, kao što je, recimo, podatak da je rođen – u Hrvatskoj. Mada najčešće stoji da je rođen u Brčkom, a Brčko je, u vreme Tomandlovog rođenja pripadao Austrougarskoj. Ondašnja se veza ovog gradića sa Hrvatskom može pronaći jedino u činjenici da je te, 1894. godine, izgradnjom mosta preko reke Save, uspostavljen železnički saobraćaj na relaciji Vinkovci – Brčko (ovakvo „obrazloženje“ bi valjalo da vas osmehne).
Što bi rekli, držala sam se struke i nauke, pa za istinitost priznajem Tomandlovu autobografiju, koja nije bila dostupna javnosti sve do pre par godina. Onda je, zahvaljujući Aleksandri Novakov iz Matice srpske, dr Ivana B. Spasović saznala da se Tomandlov životopis, svojeručno pisan, čuva u Matičinom Rukopisnom odeljenju. Tako je, uz još stotinu stranica njegove biografije, nastao celovit Tomandlov portret koji potpisuje istoričarka, docent dr Ivana B. Spasović iz Arhiva SANU.
I tako saznajemo da je Mihovil Tomandl, pazite sada preokreta, rođen zapravo u Gradiški koja je 172 kilometra udaljena od Brčkog i koja je, takođe od 1878. do 1918, pripadala Austrougarskoj, a zatim (za vreme nekadašnje Jugoslavije) republici Bosni i Hercegovini, kada se i zvala Bosanska Gradiška. Inače, Gradiška je danas na teritoriji Republike Srpske.
U ime ljubavi i prednovogodišnjeg i božićnog raspoloženja, nećemo se zapitati ni zašto se stara pančevačka Svilara, nepokretno kulturno dobro, pretvara u hotel, umesto u kakav memorijalni centar, istorijski muzej ili ustanovu koja bi na bilo koji drugi primeren način sačuvala istinu o stradanjima logoraša u Drugom svetskom ratu. I Mihovil Tomandl je bio jedan od zatvorenika, zajedno sa komunistima, Jevrejima, patriotama, taocima… Uhapšen je i odveden u pančevački logor „Svilara“. U prvi nacistički logor u Banatu. Otvorile su ga nemačke okupacione vlasti 22. juna 1941. godine.
Da je živ, Tomandl bi i danas opisivao razvoj svog Pančeva koje je mnogo voleo. I verovatno bi negde stajala i ovakva, otprilike, rečenica: – Raduje što na severnoj strani grada niču fabrike, što potencijale Pančeva prepoznaju i strani investitori, ali je bolna tišina sa suprotne, južne, priobalne strane. Nema ni informativne table koju bi, a zašto da ne, baš investitori mogli postaviti. Eh, misle ljudi da zataškavanje, zaborav i ćutnja o zločinima grade buduće mostove prijateljstva. Pre će biti da ruše svako samopoštovanje i pijetet prema precima i tradiciji, a nagizdavaju osionost nekadašnjih počinilaca. Jer se tlačenje ućutkanih potomaka žrtava počne vremenom podrazumevati.
Stoji da je Mihovil Tomandl Hrvat. Ne znam šta bi on rekao da su mu bili popisivači. Nepobitno je da je njegov otac Josif, vojni ranar iz Titela, bio poreklom Čeh, a mati mu Katarina iz novosadske porodice Pletenac. Bila je to ljubav…
Ah, ljubav.
Nisam uspela da pronađem nijedan podatak koji bi makar čkiljavo svetlance bacio na privatni život našeg Tomandla. Ne znam u koga se i da li zaljubio. Dece, biće, nije imao. Ali se, i bez da se o ovome čita, zna da je bio pun ljubavi prema svom Pančevu i Pančevcima koji su ga zvali i znali kao čika Mišu.
Nigde nikog da klimne glavom da li su se, tokom svojih studentskih dana, poznavali Mihovil Tomandl i Ksenija Aksentijević. Nemam nekih rezltata u provodadžisanju, ali verujem da bi ovaj pravnik i prva srpska doktorantkinja filozofije bili vrli prijatelji, ako ne i složni bračni drugovi (neka mi oprosti njen suprug Milan Marković, koga je kasnije upoznala). Oboje otmenog držanja i lika, oboje rođeni iste godine, u isto su vreme pohađali beogradski Filozofski fakultet. Naš je Mihovil nakon završenog Pravnog fakulteta u Beču, doktorirao u Zagrebu, ali je u međuvremenu završavao i filozofiju na Univerzitetu Beograda, diplomiravši 1922. godine, kada je i Ksenija Atanasijević branila svoju doktorsku disertaciju. Znanja željan i zaljubljen u događaje – teško da bi Mihovil to propustio. Po prvi put u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca jedna žena doktorira na filozofiji, eeej! Ona je sama o tome ovako pisala: – Velika univerzitetska sala bila je dupke puna studenata i beogradskog sveta, tako da smo petorica mojih ispitivača (mentor Branislav Petronijević, filozofi Dragiša Đurić, Nikola Popović i Veselin Čajkanović, kao i matematičar Milutin Milanković) i ja jedva disali.“
Tema doktorske teze bila je „Brunovo učenje o najmanjem“, a Ksenija prva žena – univerzitetski nastavnik – u istoriji univerziteta u Jugoslaviji. Đordano Bruno, kako ga je Ksenija opisala, bio je od „njene vrste“ filozofa: strasni istraživač prostora ljudske misli i ljudske duše.
Kao i Tomandl. I on je Pančevo zadužio svojim podjednako strasnim arhivskim istraživanjima i istoriografskim spisima, uvek obojenim specifičnim autorskim pristupom koji otkriva njegovu ljudsku i intimnu naklonost prema Pančevcima. Da ne beše njegovih zapisa, ostavljenih u knjizi „Pančevo za vreme Prvog svetskog rata: 1914–1918“, ne bi se znalo danas bezmalo ništa o stradanjima Srba i dešavanjima u Pančevu, u tom periodu.
Ne bih pominjala ovde Kseniju, osim Tomandlu za ljubav, eruditi kojem je 1933. godine uručen francuski Orden Akademske palme, koji je još Napoleon ustanovio, za doprinose na intelektualnom, naučnom i umetničkom polju. Pravdoljubiv kakav je bio, zalagao se i za ravnopravnost, a da je kojim slučajem pisao o Beogradu, detaljno i analitično koliko i o našem gradu, o Kseniji bi, može biti, ostao opširniji i trajan zapis zahvaljujući kojem se ne bi dogodilo da joj na novobeogradskom Novom groblju, gde je sahranjena na parceli broj 10, krajem 1980-ih, grobnica bude uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima. Zato sam je pomenula.
Dobro, ne samo zato. Nego da bih Veru načinila makar malo ljubomornom. Pusto žensko. I Vera, a i ja koja sam zarad osvetoljublja i u odbranu Mihovilovu – i Kseniju „potegla“.
Vera Gramberg. Gospođa i madam, kako ju je na razglednicama pisanim iz Dubrovnika „titulirao“ Tomandl. Nisam sigurna da je gđ-a Gramberg sa podjednakom suptilnom i prefinjenom nežošću odgovarala Mihovilu. Niti je mogla, niti htela, ni smela. Bila je udata za gospodina Adolfa Gramberga. Privatna prepiska Tomandla, koju čuva Istorijski arhiv u Pančevu, govori o Mihovilu kao o čoveku koji je na diskretan i prefinjen način izražavao svoja osećanja. Ali se i takav, g-đi Veri „pred noge bacio“. Sedamanestog dana marta 1924, piše joj razglednicu: – Sretno i s najboljim raspoloženjem stigoh u lepi Dubrovnik gde bademi, veprika i ruzmarin cvetaju, gde južno sunce razvedrava dušu i gde sinje more oplakuje divnu i raznoliku obalu vitkih i visokih cipresa, krasnih palma, tihih maslina, tamnih borova i lepih agava odakle Vas, milostiva Gospođo i g. Adolfa mnogo i najsrdačnije pozdravljam. Rukoljub, Dr Mihovil Tomandl
Posle samo četiri dana stiže sledeća razglednica, sa Lokruma, ostrvca nedaleko od Dubrovnika, čija je krasota, uverićete se, okuražila Tomandla: – Sa ugodne šetnje na idealnom ostrvu koje u sebi, pored grobne tišine i divnih vrtova, skriva ovu čarobnu idilu sakrivši je među stenje i kamenje da je učini mrtvom (kao čoveka koga nesretna sudbina života baca u večit zaborav), šalje Vama i g. Adolfu mnoge i srdačne pozdrave Vaš Dr Mihovil Tomandl.
Kroz mesec dana, 17. aprila, povodom katoličkog Uskrsa, na Verino ime stiže uzdržanija čestitka: – Želeći vam srećne Uskršnje praznike, umnogo i srdačno Vas pozdravlja iz lepog Cavtata Vaš Dr Mihovil Tomandl.
Nakon više od godinu dana, 19. avgusta 1925. godine, Mihovil je, tako bar mislim, shvatio da je Vera nedostižna i iz Bukurešta (Rumunija) joj se javlja bezmalo konvencionalno: – Srdačno pozdravlje i rukoljub iz Bukurešta od dr Mihovila Tomandla.
Nailazim i na podatak da je dr Ferdinand Gramberg (1878-1950) bio sestrić Đorđa Vajferta, sa kojim je primio srpsko državljanstvo i krsnu slavu Sv. Savu. Gotovo je sigurno da je i Verin muž Adolf Gramberg bio u srodstvu sa Đorđem Vajfertom. Utoliko pre nije valjalo „kačiti se“ sa tako uglednom, bogatom, pa samim tim i moćnom porodicom.
U tadašnjem tridesetogodišnjaku, koliko god bio častan i uzdržan, ključala je mlada krv. Svestan da ga „sudbina života baca u večit zaborav“, Tomandl se možda upravo zato ustrmio na očuvanje prošlih događaja, istorijskih dešavanja, „životopisa“ značajnih institucija… – koje su vezane za Pančevo. Odakle je i Vera Gramberg.
A, neka Vere, neka malko bude ljubomorna. Onako, damski. Kao malo u samodopadanju posustala. Neka posumnja da ju je zbog druge zaboravio. I neka samo u ovoj priči ta druga bude Ksenija, koliko da zatreperi duša Verina, tamo na onom svetu, da joj uzdrhti duša sumnjom doprlom tek do nagoveštaja pokajanja i uzdaha: – Da sam ga ranije srela…
Mihovil Tomandl je, izgleda, samo za rad znao. Govorio je nemački jezik, a služio se i italijanskim, mađarskim i francuskim, pa kada nije istraživao i zapisivao sve što ima veze sa kulturno-političkom istorijom Pančeva ili kada se ne bi bavio advokaturom onda je prevodio. Neposredno posle Prvog svetskog rata, doduše, radio je i kao honorarni nastavnik u Državnoj realnoj Gimnaziji u Pančevu, a onda i kao sudski beležnik, pa potom i kao sudija Okružnog suda u Pančevu. Zanimala je Tomandla i politika. Kao član Demokratske stranke, pokrenuo je i uređivao časopis „Narodna sloga“, a nekoliko godina je bio i urednik „Pančevca“, našeg jedinog gradskog nedeljnika. Koliko god zastupao revolucionarne ideje, kao novinar nije zagovarao nijednu od stranaka, niti je potencirao ičiji nacionalni profil ili politički stav. Svestranost je dokazivao i kao sekretar Francuskog kluba u Pančevu, koji je uz još nekolicinu inicijatora, zaslužan za podizanje spomenika zahvalnosti Francuskoj, na Kalemegdanu, 1930 godine.
Mihovil je bio i pevač u Pančevačkom srpskom crkvenom pevačkom društvu. Kasnije će napisati monografiju „Spomenica pančevačkog Srpskog crkvenog pevačkog društva, 1838-1938“, koju će 1940. godine Srpska akademija nauka nagraditi kao „… naučno temeljno fundiran, značajan prilog istoriji naše horske muzike...“ i kao „… jedan od najkrupnijih poduhvata u srpskoj muzičkoj istoriografiji“.
Nakon što je nakratko bio upravnik Gradske biblioteke, sasvim zasluženo, 1953. godine biva postavljen za upravnika Gradske arhive, sadašnjeg Istorijskog arhiva u Pančevu, gde je sve do penzionisanja (1960) bio arhivski i naučni saradnik.
U Enciklopediji Srpskog narodnog pozorišta stoji da je Tomandl često sarađivao u letopisu Matice srpske i Glasniku Istorijskog društva u Novom Sadu, kao i da je bio član Istorijskog društva u Novom Sadu. Zanimljivo je da je, pored svega navedenog, bio odličan poznavalac istorije književnosti, pa je ostalo zabeleženo da je održao veliki broj javnih predavanja od kojih je sam naročito isticao ciklus o Danteovoj „Božanstvenoj komediji“, Miltonovom „Izgubljenom raju“, o Geteu i Francuzima, o Volteru, Stendalu, Rabindrantu Tagori…
U pomenutoj Enciklopediji (https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=16551) stoji:
„… Bio je spoljni saradnik Istorijskog i Muzikološkog instituta SANU i saradnik Enciklopedije Jugoslavije i Muzičke enciklopedije ( … ) „Srpsko pozorište u Vojvodini“, monografija koju mu je u dve knjige izdala Matica srpska, obuhvata razvitak teatarskog života Srba u Vojvodini od 1756. do 1919. Skoro dve trećine rada posvetio je Srpskom narodnom pozorištu. Radeći na ovom delu, suočen sa činjenicom da su najveći deo arhive, zbirka plakata i Biblioteka SNP izgoreli 1928, u požaru Dunđerskove pozorišne zgrade, Tomandl je morao sam da savlada mnoge naizgled nesavladive teškoće: tragao je u tada još nesređenim arhivima i bibliotekama u nekoliko desetina mesta za građom koja je još ponegde ostala sačuvana, često bespomoćan zastajući pred nekompletnim zbirkama starih novina i časopisa u traganju za odgovorima na mnoga pitanja u izvorima koji mu nisu uvek bili lako dostupni. Pa ipak, uspeo je da istraži i sabere obilnu građu i osvetli najvažnije momente u razvitku srpskog pozorišta u Vojvodini u razdoblju od skoro puna dva veka. ( … ) Zahvaljujući Tomandlovim naporima rekonstruisani su, u većim razmerama, repertoar SNP, sastav njegovog glumačkog ansambla u pojedinim periodima i njegova gostovanja; utvrđeni su prevodioci i pisci čija su dela izvođena i obelodanjene mnoge značajne odluke i važne inicijative SNP. Tom svojom monografijom, rađenom sa strašću i akribijom radoznalog i vrednog istraživača, Tomandl je trajno zadužio i SNP i našu teatrološku nauku.
Mihovil Tomandl je objavio 110 radova, kao i desetak monografija i biografija. Među značajnija dela ubrajaju se „Moji susreti sa Urošem Predićem“, „Dr Svetislav Kasapinović“, „Pančevo za vreme Prvog svetskog rata“, „Vojvoda Stevan Šupljikac kao vođa srpskih vojnih snaga u Vojvodini 1848. godine“, „Spomenica Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva 1838-1938″, „Pančevo i Prvi srpski ustanak“. Krunom njegovog rada Pančevci smatraju „Istoriju Pančeva“ koju je Istorijski arhiv objavio 2003, uprkos tome što je rukopis ostao nedovršen. Završivši opisivanje pančevačkih događaja zaključno sa 1873. godinom, Mihovil Tomandl je preminuo. Bila je 1963. godina. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na pančevačkom Katoličkom groblju.
U ime ljubavi i predstojeće Nove godine i Božića, priču ćemo nastaviti u prazničnom raspoloženju, pa stoga našeg Tomandla zatičemo, evo, u „Pelikanu“. Ta se gostionica nalazila u današnjoj Ulici vojvode Petra Bojovića, u kući na broju 12 i bila je omiljeno svratište viđenijih Pančevaca, pa tako i mladog advokata Mihovila Tomandla i njegovog Omladinskog društva „Bumbar“. U „Politici“ od 10. oktobra 2011. godine, u tekstu pod naslovom „Lumperajka za društvo Besna glista“ stoji: – Nekoliko puta nedeljno u pančevačkoj kafani „Pelikan”, koja je ostala poznata jer je u njoj najradije, u vreme provedeno u Pančevu, boravio Zmaj Jovan Jovanović, zaseli bi članovi Društva „Prca”. Na stolu, kao znak da je stalno zauzet, stajala je zastavica na kojoj je pisalo „Omladinsko društvo Prca”, a na njenoj poleđini poruka upućena ostalim gostima kafane: „Dalje od stola”. Imali su i himnu: „Digni, Kajo, kraj od šlingeraja”, a pevana je čim stigne prvo piće. Pančevački hroničar Giga Stojnov seća se u svojim zapisima da je pre Prvog svetskog rata u Pančevu bilo više ovakvih družina.
Omladinsko društvo „Bumbar” osnovao je advokat i istoričar Mihovil Tomandl. Rezidencija im je takođe bio „Pelikan”, a himna „Vesel’mo se, drugovi, pijmo rujna vina, ovaj život ne traje hiljadu godina”. Na stolu pod tapijom u „Pelikanu” je „zasedalo” i Društvo „Besna glista”, druženje bi počinjali himnom „Moj čardače, moj debeli hlade”, a na stolu im je vazda bila flaša ustajale vode sa živom pijavicom. Ništa manje atraktivno nije bilo ni Društvo trgovačke omladine, čiji su članovi dolazili na sastanke sa tamburama, a kao himnu usvojili su pesmu „Haj, čašu daj, vina daj…”
Kažu da je i Čika Jova Zmaj, koji je tada ordinirao kao lekar u Pančevu, dolazio kod „Pelikana” i tu provodio sate. U vreme kada je u Pančevu pokrenuo „Žižu”, grupa veselih Pančevaca, okupljena u Društvu „Dar-mar”, osnovala je satirični list istog imena. U prvom broju stajala je napomena uredništva da će „Dar-mar” izlaziti „takoreći svakodnevno, a nedeljom i praznikom nekoliko puta”. Raspisan je i konkurs za glavnog urednika, a uslovi su bili: „Plate nema, a eventualne dugove koje list bude napravio imaće urednik da snosi”. Drugi broj se nije pojavio, jer nije pronađen entuzijasta tog kova. Ta okolnost, međutim, svedoči Giga Stojnov u svojim uspomenama, nije smetala članovima Društva da se i dalje okupljaju u kafani, kobajagi biraju tekstove za naredne brojeve i žučno se svađaju, uz muziku Cicvarića.
Eh, da je čika Miša još poživeo, pa da je nastavio da dopisuje i opisuje kulturno-istorijske, privredne i ine dogodovštine našega grada i nakon 1873. godine. Pa da je stigao da prepriča ta čuvena druženja u „Pelikanu“. Mogli bismo u predstojećoj Novogodišnjoj noći zapevati himnu njegovog Društva sa sve dopisanom strofom, koja bi kao i početak himne: – Vesel’mo se, drugovi, pijmo rujna vina, ovaj život ne traje hiljadu godina…“ bila inspirisana „songom“ iz komedije „Večiti mladoženja“ Jakova Ignjatovića (1822 – 1889). – Jedi, pij, veseli se, ta život ne traje hiljadu godina, – peva u „Večitom mladoženji“ jedan od junaka koji dece nije imao…
Koliko god da se držao istorijskih brazdi, činjenica i proverenih događaja, ipak ni on čudima nije mogao umaći: da još kao mlad ispeva svoju sudbinu i da, u svom voljenom Pančevu, ulicu sa svojim imenom dobije tek 2019. godine, na teritoriji Mesne zajednice „Mladost“. Ovo sokače od uličice, prostire se od Pelisterske ulice i daleko je, vrlo daleko od „Pelikana“ ili drugih mesta koje je Tomandl voleo da posećuje, prošeta, radi ili stanuje. Vidiš da je sreća, čika Mišo, što su ti nebeski šorovi široki i rajski uređeni.
Tekst: G. Vlajić
Foto: Istorijski arhiv Pančevo, Narodni muzej Pančevo, Javno dobro
