Mladen Markov bio je srpski književnik (1934 – 2015). Deo njegove zaostavštine, zbirka koja uključuje nagrade, lične predmete i deo biblioteke, nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, čiji je bio član.
Markov je rođen u Banatu, u selu Samošu 1934. godine, u zemljoradničkoj porodici. Deda imenjak Mladen Markov se doselio u Samoš iz obližnje Boke. Umro je istog dana kada mu se rodio unuk Mladen, budući književnik. Otac Đuka je često putovao, pa je o njemu i majci Vidi, brigu vodio drugi deda.
Sa 11 godina prešao je u Pančevo, gde je samo pet razreda gimnazije završio.
Nekoliko dana pre Dana mladosti, maja 1949. godine, kada se nosila štafeta predsedniku Titu, Markov je nastradao. Kladio se sa drugim dečacima da će na pančevačkoj željezničkoj stanici Podtamiš, u voz, koji je u pokretu – uskočiti. Međutim nije uspeo, jer je voz jurio, odbačen nezgodno je pao i polomio desnu nogu. Zbog težine povrede trebalo je da mu seku nogu. Povređenu nogu su ipak sačuvali, ali su trajne posledice ostale. Ispod gipsa kojim su mu fiksirali nogu rana se gnojila. Ležao je u pančevačkoj bolnici skoro godinu i po dana. Kako je tu postajala biblioteka, ležeći toliko u krevetu intenzivno je čitao. Tada se vezao za književnost, kojoj će posvetiti život.
Vratio se mladi Markov u Pančevo i počeo da samostalno živi. Ali na nesreću ostaće invalid za ceo život; štaku i protezu je odmah bacio u Tamiš. Propustio je nekoliko godina srednje škole. Počeo je da radi razne poslove ne bi li preživeo i uz put je počeo da piše. Krenuo je da piše priče za konkurse i odmah imao uspeha. Afirmacija je došla iz Bosne, gde su mu u Sarajevu dali drugu nagradu za priču „Dobrovoljci“.
Prešao je iz Pančeva u Beograd, gde je nastavio pisanje; tu je dobio podršku od književnih radnika i novinara. Od presudnog značaja za njegov život i novinarsku karijeru bio je književnik i kritičar Milan Bogdanović, koji mu je pružio dragocenu pomoć i podršku. Savetovao mu je da se ne bavi samo žurnalistikom jer je Novinarstvo smrt za književnost. Bogdanović je prepoznao njegov veliki talenat i preko Mirka Tepavca, tadašnjeg direktora Radio-Beograda, našao mu tu zaposlenje.
Pisanjem se počeo baviti 1953. godine. Za roman „Hronika o zaboravljenom selu“ koji je objavio 1956. godine, dobio je nagradu sarajevske „Narodne Prosvjete“.
Prvu knjigu, zbirku pesama Nemirna trava je objavio 1955. godine. Dugo je radio kao novinar reporter u Radio Beogradu (1958-1970). Zbog novinarskog posla mnogo je putovao po Srbiji a što mu je obogatilo iskustvo i pripremilo za nove književne poduhvate. Nakon 15 godina odsustvovanja, usledio je plodan književni rad u zrelom dobu. Bio je uverljivi, pošteni hroničar Banata, njegovog sela i sudbine zemljaka Banaćana.
Mladen Markov je, pored ostalog, napisao romane Ravnica (1957), Likvidacija (1972), Smutnoe vreme 1 i 2 (1976. i 1978), Isterivanje boga (1984), Pseće groblje (1990) i Ukop oca, za koji je 2002. dobio NIN-ovu nagradu. Objavio je zbirke pripovedaka Banatski voz (1973), Žablji skok (1974), Srednje zvono (1979), Starci na selu (1986).
Živeo je naizmenično u Beogradu i Samošu. Kremiran je u krugu porodice 12. januara 2015. godine.
Tekst: P.M.K.
Foto: Wikipedia / Knjiga Kuće i ljudi iz 2019, Nikole Vlajića
