Kamenko i Pavle Jovanović bili su poznati i ugledni građani Pančeva. Njihova humanitarna i prosvetna delatnost je ogromna, kao i borba za prava Srba u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Međutim, ostali su pre svega zapamćeni po svojoj izdavačkoj delatnosti, borbi za knjigu i pismenost i čuvenoj knjižari Braća Jovanović, koja će popularizovati srpsku literaturu. Bili su osnivači i prve srpske štamparije u tadašnjem Pančevu, koja će biti veoma ugledna i uticajna i van teritorije Banata. Bili su i politički aktivni, što će biti glavni razlog za njihovo hapšenje 1914. godine.
Za dve godine, pančevačka će Ulica braće Jovanovića moći da proslavi 100-ti rođendan. Nema mnogo ulica koje se mogu pohvaliti stoletnošću svojih naziva, tačnije nema mnogo imena koja su kadra da odole udarima istorijskih vetrova, ideologija ili nacionalnih buđenja.
Najmanje što za braću Jovanović možemo učiniti je da ih upoznamo. Ne samo kroz medijske objave, već i podučavanjima – počev od najmlađih Pančevaca u predškolskim ustanovama i onih starijih – informativnim zidnim pločama sa njihovim kratkim životopisom uz postojeće table na kojima stoji: Ulica braće Jovanovića.
Ovu epizodu iz serijala o znamenitim Pančevcima valja započeti – od kraja. Ako neko priupita zašto – e, zato što svi više vole početke, nego završetke i onda se počeci, valjda, zato bolje i rađe pamte. Pa, velim, da bi se zapamtilo kako su braća Jovanović i zašto skončala, staviću priču o njihovom kraju – na početak o njima.
Svoje celokupno imanje, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, braća Kamenko i Pavle Jovanović su zaveštali u dobrotvorne svrhe. Pa da je i samo ova činjenica njihov život učinila drugačijim, valjalo bi o braći Jovanović i učiti i pisati.
I Kamenko i Pavle su 1914. godine završili u austrougarskom logoru u Aradu, u današnjoj Rumuniji. Sa još viđenijih Pančevaca, austrougarski vojnici su ih među prvima uhapsili. Pavla, koji je to vreme bio teško bolestan, do logora su, doslovce, odneli na nosilima. Posle samo dva meseca, Pavle je ispustio svoju namučenu dušu. Bio je 29. novembar (nebeski režiser baš ume da bude sarkastičan u preklapanju datuma i događaja). Petnaest godina kasnije, posmrtni ostaci Pavla Jovanovića su preneti u Pančevo, gde je i sahranjen te, 1929. godine. Želimo da verujemo – prema svim pripadajućim počastima.
Prljavština i krajnje nehigijenski logorski uslovi u kojima su zatvorenici boravili, kao i okrutnost zatvorskih čuvara, doprineli su širenju pegavog tifusa i tuberkoloze. Smrt je svakoga dana kosila na desetine logoraša. Ostalo je zapisano da je od leta 1914, do proleća 1915, u ovom logoru postradalo 1.772 vojnika, izmučenih žena, dece i muškaraca. Kamenko je podlegao posledicama robovanja nepune dve godine kasnije, 13. oktobra 1916. godine, u svom Pančevu.
Da sada otkrijemo da se Kamenko uopšte nije zvao Kamenko. Kršteno ime mu je bilo Petar. Kako Petar u svom značenju nosi čvrstinu i nesalomivost kamena (kamen – petrus), još kao malog su ga, tepajući mu, prozvali Kamenko, kako će ga svi zvati i pozanavati, evo, do danas.
Pavle i Kamenko su odvedeni u logor, jer su – presudiše ondašnje vlasti bez suda – bili krivi!
Bili su krivi zato što su Srbi, zato što su u gradu koji pripada Austro-ugarskoj monarhiji, štampali knjige na srpskom jeziku, zato što su bili članovi Narodne odbrane i pristalice srpske autonomije u Pančevu.
Sigurno su, u očima okupatora, bili krivi i zbog toga što su objavljivali oglase, letke, časopise i novine, kao na primer: „Pančevac”, „Domaći lekar”, „Graničar”… Zato što su imali Knjižaru „Braća Jovanović“, a ne – recimo – „Buchhandlung der Brüder Jovanovich”. Krivi su, jer svakako je postojao neko kome je i tu nešto bilo sumnjivo, što su prvu knjižaru otvorili upravo na Maloj pijaci, „Kod krsta“.
I krivi su zato što su priredili ili odštampali više od 350 naslova, od kojih su oko 150 bili pedagoške sadržine. Koliko su tek bili krivi što su objavljivali ćirilična izdanja u okviru edicije koju su lično pokrenuli pod nazivom „Narodna biblioteka braće Jovanović“.
Krivi su bili i što su glasno govorili da im je cilj da kroz rad svoje knjižare svakom srpskom detetu približe srpsku knjigu i srpske pisce.
Neoprostivo je, u očima austrougarskih vlasti, bilo i to što su se borili za pravo da se u srpskim školama nastava odvija na srpskom jeziku i što su, pored ostalog, štampali srpske udžbenike za srpske škole u Austrougarskoj.
Verovatno su bili krivi i što su se nadaleko pročuli, pa su imali udela i u razvoju osnovnog školstva u Crnoj Gori. Ugledni je crnogorski pedagog, Stevo Čuturilo, naime, prvu Početnicu, odnosno Bukvar za crnogorske škole, napisao 1879. godine i štampao u Pančevu, u izdanju braće Kamenka i Pavla Jovanovića, pa su zahvaljujući ovom i još nekim udžbenicima osnovne škole u Crnoj Gori ponovo počele sa radom koji je bio obustavljen zbog rata sa Turcima.
Neoprostivo je bilo, u očima ondašnje austrougarske imperije, što su Jovanovići, i Kamenko i Pavle, bili obrazovani, kulturni i širokogrudi. Kamenko je trgovačku školu završio u Budimpešti, a Pavle u Mariboru. Nisu zazirali od novog, a znali su šta valja čuvati od istorijskog i tradicionalnog.
Bila su kriva braća Jovanović i što su širili pismenost, kulturu, prosvetiteljstvo. Zahvaljujući njima, a u prevodu Đorđa Popovića, u njihovoj se pančevačkoj štampariji 1855. godine rodilo prvo izdanje „Engleske Španjolkinje“, što je tada bio prvi prevod Servantesove novele na južnoslovenskom podneblju.
Krivi su bili i što nisu ništa tajili, a što su dobro i vredno radili. Ostalo je zabeleženo rukom Kamenka Jovanovića da je njihova Knjižara od 1873. do 1913. godine objavila i odštampala 403 dela, od kojih je 98 naslova pripadalo školskim udžbenicima, 15 naslova muzikalijama ili muzičkim listovima i notnim knjigama, 7 – učilima, a ostalo su bila različita beletristična izdanja i druge knjige, što je ukupno bilo 995 izdanja u 2.604.050 primeraka. Za onoliko pismenih Srba!
Krivi su bili što su veoma angažovano učestvovali u kulturnom životu Pančeva, Kamenko uvek glasniji, a Pavle, mada mirniji, nije prezao da austrougarskim vlastima bude trn u oku, s obzirom da je bio potpredsednik, pa predsednik Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva.
Mnogo su bili krivi! Jer su se trudili da život u Srbiji učine boljim, da unapređuju obrazovanje, da pomažu siromašnima… Otuda su pri Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Pančevu osnovali Sirotinjski dom, a već dogodine, 1912. – osnivaju Zadužbinu Kamenka i Pavla Jovanovića. Srpskoj kraljevskoj akademiji su dali 1.500.000 dinara, a Srpskom su narodnom fondu u Sremskim Karlovcima zaveštali 348 jutara zemlje, kako bi novčani prihod od prinosa sa ove zemlje išao u prosvetne i obrazovne svrhe.
Krivi su bili i zbog toga što su dve svoje kuće ostavili da budu na korist pančevačkim srpskim kulturnim ustanovama.
Kriva bi im bila i Kamenkova udovica Marija, samo da su naslutili da će svojim testamentom, otvorenim nakon njene smrti 1939. godine, celo imanje Jovanovića, vrednosti deset miliona dinara, darovati svom narodu. Doskočila im je Marija i pre toga, itekako. Bila je jedna od pet žena koje su prisustvovale Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena i vrlo zaslužna što su od iste te 1918. godine žene u Vojvodini imale pravo glasa (doduše, nakon izvesnog vremena ukinuto, pa ponovo vraćeno). Da naglasim da su perjanice savremenih demokratskih dikata, Francuskinje, Engleskinje, Nemice… – o tome tada mogle samo da sanjaju. Stariji Jovanović, Kamenko, bio je, inače, treći Marijin muž. Ko zna, možda je i zbog toga mogla da završi u logoru.
Pančevačka opština se Kamenku i Pavlu Jovanović zahvalila 1944. godine, kada je Ulici Fridrih Šiler, koja je do 1941. godine nosila prezime ove braće, ponovo vratila naziv – Ulica braće Jovanovića.
U besedi o blagodati i darovima u „Ohridskom prologu“ vladike Nikolaja Velimirovića stoji: – Naime, nejednakim nas čini mera dara Hristova ( … ). On daje meru svemu i svakome. Tako On odmerava ovome pet talenata, tome dva, a onome jedan. Da se niko ne srdi i da niko ne zavidi. Da se ne srdi, jer ako je manje primio – manje će i odgovarati; da ne zavidi, jer ono što neko ima više, nije njegovo nego Božje. Ako li ima mnogo, mnogo će mu se i tražiti…
Mnogo je talenata dato braći Jovanović, pa im se mnogo i tražilo.
I obojica dadoše. Dadoše za očuvanje srpskog pisma, jezika… Dadoše za unapređenje obrazovanja, kulture, nacionalnog identiteta – sav svoj imetak, uključujući i svoje živote. Ima li generacija naših savremenika dovoljno talenata da uzvrati ili će se pomiriti sa malo datog radi bezbrige zbog neuzvraćenog.
Autor: Gordana Vlajić
Foto: Istorijski arhiv Pančevo; Javno dobro; Pančevo MOJKraj
