Podražavajući reči mladog pesnika Stefana Stanojevića, volim da mislim da je upravo on zaslužan za vaskrs poezije u Pančevu. Student srpske književnosti i jezika, reći će za sebe da je radio kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner, a od nedavno kao prodavac u knjižari. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva i jedan od urednika 44. izdanja pančevačkog poetskog godišnjaka „Rukopisi“.
Stefan Stanojević (1995, Pančevo) – poezija mu je objavljivana na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa (među kojima: Afirmator, BlackHeep, Insp, Strane, Astronaut, Avlija, Čovjek-Časopis, Oblakoder, Pančevo City, StereoArt, Vavilonska biblioteka, Nigdine, Booke, Libartes, Luča, Trag, Qelam…), u zbornicima „Rukopisi” 39, 40, 41, 42, „Bludni stih” 4, "Vavilonska biblioteka" i "Nova BHCS poezija" izdavačke kuće Slavitude u Francuskoj, koja ga je svrstala među 35 najboljih pesnika iz regiona. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” broj 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore.
Od 2015. godine je održao više od trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svoj grad. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punčtown Poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se našla u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude“ i čiji je izbor pesama na španskom objavljen u peruanskom časopisu „Revista Kametsa”.
PančevoMojKraj (u daljem tekstu PMK): Kada ti se dešava prva knjiga?
Stefan Stanojević (u daljem tekstu: Stefan): Ako ćemo govoriti o prvoj objavljenoj knjizi, to je zbirka poezije „Madi Atlas” koja je izašla 2016. u izdanju Balkanskog književnog glasnika. A prvi rukopis koji sam sastavio dogodio se godinu dana ranije, pretrpeo je dosta izmena u redosledu, izboru i rasporedu pesama, jer tada još nisam posvećivao vreme uređivanju i korekciji samih pesama. Izgledaju sirovo, nebrušeno i kao da ih je pisao osamnaestogodišnjak. Zato što i jeste.
PMK: Kada se dešava tvoja prva pesma koju si nekome izgovorio ili je potpisanu nekome poslao?
Stefan: Tokom srednje škole mi se drugar poverio da i on piše određene tekstove, pa smo pronašli i nekoliko instrumentalista, napravili bend i počeli naivno i oslobađajuće da se okupljamo u Pandemoniumu, studiju Doma omladine. Glava kuće bio je pokojni Džiz, koji je godinama omogućavao isti ugođaj, kako mnogim andergraund bendovima našeg grada, tako i onim zvučnijim i popularnijim.
PMK: Na osnovu sopstvenog iskustva, a povodom hipotetičke prilike u kojoj se obraćaš hiljadama roditelja i dece – koje „segmente“ svog odrastanja bi pomenuo kao „pokušajte da izbegnete zamke…“, a koje bi izdvojio u smislu „bilo je dobro što sam…“?
Stefan: Mislim da nisam dobar savetodavac. U bliskoj prošlosti sam pokušavao, znate, pisao sam svoje mišljenje i perspektivu za određene portale, ali primetio sam da svaki događaj koji nas zadesi ima svoj rok trajanja. Nedelju do deset dana. Za to vreme morate ili zauzeti određenu stranu, ili provocirati i privući pažnju na taj način, zavisi šta želite da postignete. Previše događaja počelo je da se prepliće i meša, a ja nemam vremena da budem profesionalni davalac mišljenja. Čarls Barkli, nekadašnji slavni NBA košarkaš snimio je svojevremeno reklamu za Najk u kojoj kaže „Ja nisam uzor. Nisam plaćen da budem uzor, roditelji bi trebalo da su uzor. Samo zato što zakucavam loptu, ne znači da ja treba da vam podižem decu.” Pokušajte da izbegnete zamku i mislite kako je nekada postojao neki sistem vrednosti na koji se većina toliko poziva. To nas naravno ne sprečava da budemo pristojna ljudska bića i da ne živimo u obmani. Bilo je dobro što sam to naučio na vreme.
PMK: Prva promocija?
Stefan: Obilazio sam mnogo različitih večeri poezije, tematskih večeri, književnih večeri, promocija, performansa i moram prizati da mi je sa devetnaest godina većina tih događaja delovala neuverljivo i dosadno. Jedino što mi je preostalo jeste da organizujem samostalna čitanja, gde me ništa ne može neprijatno iznenaditi, jer znam šta mogu da očekujem od samog sebe. Otišao sam na mesto koje mi se činilo prostrano i čiji su vlasnici želeli da organizuju veče poezije. Nisam ni znao da će mi to biti prvo od četrdeset čitanja koja ću organizovati i kojih ću biti deo od 2015. Takođe nisam znao da se niko toliko mlad nije osmelio na tako nešto u Pančevu decenijama. Može se reći da sam vaskrsao poeziju bar u svom gradu. Volim to da mislim.
PMK: Pesnik i aktuelna politika?
Stefan: Objasnio bih svoj slučaj uz par rečenica koje izgovara jedan od prisutnih u filmu „12 gnevnih ljudi” iz 1957. godine: „Ne verujem da moram biti odan jednoj ili drugoj strani. Ja prosto postavljam pitanja.” I naravno odgovorio bih svojom pesmom „Revolucija” iz moje poslednje zbirke poezije „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo 2020):
REVOLUCIJA
U sobi na tepihu
5. oktobra 2000. otac i ja
slagali smo Lego kocke
televizor je
kreštao imena političara.
Zazvonio je telefon
otac se javio
ne pada mi na pamet
rekao je u slušalicu
imam pametnije stvari
sin i ja se igramo.
Pitao sam ko je to zvao
revolucija, sine.
Gledao sam ga blentavo
zatim pogledao u televizor
a šta to rade, tata?
Ništa, sine.
I bio je u pravu.
PMK: Čovek i Bog?
Stefan: Čovek i uteha. Oduvek se radilo o tome da nam je bilo potrebno da znamo kako će sve biti u redu. U ovom ili sledećem životu. Ja bih voleo prvo u ovom.
PMK: Na duži „sputano – privilegovano“, gde se nalaziš kao Pančevac?
Stefan: Kao Pančevac – ugroženo. Zabrinut sam koliko ljudi ne voli svoj grad i svoje sugrađane i to pokazuju svakakvim, svakodnevnim gestovima.
PMK: Šta bi, da si u mogućnosti, učinio sa sistemom obrazovanja kako bi školska deca više čitajla?
Stefan: Pošao bih od temelja, jer od njega se i gradi sve – da budući profesori više čitaju. Da budu otvoreni za predloge, mišljenja i različitosti, da neguju svoj ukus ali ne pridržavaju ga se strogo kao da će im se kompletna ličnost urušiti ako probaju, čuju i pročitaju nešto novo. Uslov da budeš zanimljiv profesor je da budeš enciklopedija znanja koja će to prenositi kroz opštu kulturu, popularnu kulturu i asocijativno povezivati svoju materiju koju predaje i stvari koje okružuju učenike. Školska deca će čitati sve što kaže njima drag ili simpatičan ili kul ili podnošljiv profesor. I profesor treba da čita to što učenici čitaju, najbitnija je razmena mišljenja, a u učionici ona nikada ne sme biti jednosmerna!
PMK: Kada izlazi sledeća zbirka?
Stefan: Treća zbirka još uvek je pod radnim nazivom i radovi su u toku. Neću žuriti.
PMK: Poetska i prozna knjiga koje preporučuješ kao neizostavne za pročitati.
Stefan: Mislim da je najbitnije za pisce da budu čitaoci. Ja se trudim da svakodnevno nešto čitam – kultne romane, tradicionalnu poeziju, savremenu poeziju i prozu, klasike…
Ali recimo da bih sada izdvojio jedan od prvih romana sa temom apsurda u Evropi i svetu, a to je verovali ili ne „Bespuće” iz 1912. našeg Veljka Milićevića. Daleko ispred romana „Stranac” iz 1942. Alebera Kamija. Mislim da je to vrlo važna knjiga. Takođe poezija Stevana Raičkovića, u svakom raspoloženju mogu je čitati, baš kao i „Liriku Itake i komentare” najvećeg pesnika svih vremena ovog podneblja i jezika, Miloša Crnjanskog. To je zbirka koju svake godine pročitam na neki nov način. Što se tiče stranih autora, to su svakako Poljaci. Oni su možda i najveći pesnici na svetu – Tadeuš Ruževič, Zbignjev Herbert, Adam Zagajevski, Vislava Šimborska, Andžej Bursa, Eva Lipska… stvarno, koju god antologiju poljske poezije XX veka uzmete a priređivači i prevodioci su Petar Vujičić i/ili Biserka Rajčić svedočićete čudu.
Autor: G.V.
Fotografije: privatna arhiva
