Davorin Jenko bio je poznati slovenački i srpski kompozitor i dirigent kojeg Pančevci pamte kao horovođu Srpskog crkvenog pevačkog društva u Pančevu.
Ostaće budućim generacijama da istraže i ustanove da li je Pančevo zamađijalo Andersena, kada je davne 1840. godine posetio našu varoš, pa su ga čuda i lepote pančevačke dodatno inspirisali za njegovo buduće bajkopisačko stvaralaštvo ili je, možebiti, on bacio nekakve svetlucave číni na naš grad kojim, evo, sve do danas, neprestajući, dolaze, prolaze, ostaju… – večiti naši sugrađani koji su svojom znamenitošću i dobrodetelji proslavili i Pančevo i Srbiju. Takav jedan velikan, po imenu Davorin Jenko, boravio je u našem gradu svega tri godine, ali je Pančevo poveo stazama međunarodno značajne i raskošne muzičke biografije.
Da je poživeo još četiri godine, Davorin bi Jenko dočekao da vidi drago mu Pančevo oslobođeno, i to bezmalo o svom rođendanu. Jer, Prvi će bataljon Drugog pešadijskog puka Moravske divizije, pod komandom kapetana Petra Aračića, 8. novembra 1918. godine preći Dunav i pobedonosno ući u Pančevo, nakon povlačenja i predaje austrougarskih trupa. I taj će datum postati najsvečaniji dan grada Pančeva. Gde je tu sudbinska čarolija, pitate? Možda će zvučati zapreteno, ali, zapravo, nije. Magiji je sve moguće.
Davorin Jenko je živeo i stvarao za nacionalno oslobođenje Slovena. Još kao učenik ljubljanske gimnazije postao je jedan od aktivnijih članova napredne slovenačke omladine zbog čega je bio proganjan od strane Bahovih apsolutista (Aleksander Bah je bio ondašnji austrijski ministar unutrašnjih poslova, koji se veoma, veoma zalagao za centralizaciju i germanizaciju svega negermanskog pod šapom austrougarske vlasti). Zato Jenko odlazi iz Slovenije i dalje školovanje nastavlja u Trstu, od kada datira i njegovo aktivno bavljenje muzikom. Naknadno će upisati prava u Beču gde nastavlja svoju revolucionarnu delatnost i gde postaje predstavnik nacionalnog pokreta Slovena. Tada će ovaj mladi panslavista svoje kršteno ime Martinus promeniti u Davorin. Uporedo sa studijama prava, Davorin Jenko u Beču nastavlja i svoje muzičko obrazovanje, a uskoro, kao horovođa, osniva Slovenačko pevačko društvo koje će ga potaknuti da počne i da komponuje. Njegovo tadašnje delo „Naprej zastava slave” danas je zvanična slovenačka himna.
Davorin Jenko je studije prava prekinuo zbog – Pančeva. Bila je to 1862. godina, kada su mu iz Srpske crkvene opštine u Pančevu ponudili mesto horovođe Srpskog crkvenog pevačkog društva. Prihvatio je.
Do koje je mere bio rodoljubiv, potvrđuje i dokument kojim Varoški sud u Beču traži informacije od Magistrata u Pančevu o Davorinu Jenku. Ipak, on veoma brzo po svom dolasku u Pančevo uspeva da unapredi rad i repertoar pančevačkog Srpskog crkvenog pevačkog društva. Pored ostalog, formirao je muzičku biblioteku sa brojnim muzičkim i notnim zapisima i učinio da Pančevo u tom periodu postane svojevrsno muzičko, ali i kulturno stecište ondašnje umetničke elite. Na takozvanim besedama koje je organizovao učestvovao je, jednom prilikom, i njegov kolega i prijatelj još iz studentskih dana u Beču – Kornelije Stanković. Jenko se posebno potrudio da usmeri repertoar našeg pevačkog društva koje, i zahvaljujući toj činjenici, i dan-danas čini možda najsjaniju perjanicu pančevačke umetničke scene, kako po svom izvođačkom kvalitetu, tako i po kontinuitetu i doslednosti repertoarske koncepcije.
Dogodilo se 1865. godine da su se neki članovi hora (i tada i sada najteže je raditi sa ljudima!) naljutili na svog dirigenta i horovođu jer je nastupao na koncertu Nemačkog muškog pevačkog društva. Jenka je to uvredilo i on daje neopozivu ostavku.
Nećemo se zbog toga na njega ljutiti. Jer, ovo je trenutak da raspetljamo tanane, ali guste niti sudbinskih magija. Da nije bio horovođa Srpskog crkvenog pevačkog društva u Pančevu i da se nije rasrdio na neke od članova, ko zna da li bi ga Kornelije Stanković, malopre pomenuto veliko ime srpske muzičke scene, pozvao da preuzme upravu u Beogradskom pevačkom društvu. I ko zna da li bi 1869. godine, bez svih tih zasluga, postao redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jer, upravo će u beogradskom Narodnom pozorištu koje se tada zvalo Kraljevsko srpsko narodno pozorište, Davorin Jenko izgraditi svoju uspešnu dirigentsku i kompozitorsku karijeru. „Đido“, „Seoska lola“, „Potera“, „Vračara“, „Pribislav i Božana“, „Kosovo“, „Milan“, „Srpkinja“, „Aleksandar“, „Markova sablja“ … – samo su neki od naziva više od osamdeset muzičkih dela koje je za to vreme potpisao. Davorin Jenko je poseban uticaj izvršio na razvoj srpske opere, već i samim tim što je komponovao prvu srpsku operetu „Vračara“ ili „Baba Hrka“.
Sada već slobodnije možemo da pretpostavimo da ne bi bilo ni današnje srpske himne, da ne beše Davorinovog angažmana u pančevačkom Srpskom crkvenom pevačkom društvu, odakle ga je sudbina ispratila i do jedne subote, tačnije do 11. avgusta 1872. godine, kada je premijerno izvedena „Markova sablja“. Bila je to predstava, posebno naručena u čast punoletstva Milana Obrenovića, potonjeg srpskog kralja. Jovan Đorđević, književnik i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, dobio je precizna uputstva: – Postaviti predstavu koja treba da veliča dinastiju Obrenović!
U sklopu tog, danas bismo rekli – projektnog zadatka – Jovan Đorđević piše reči na kompoziciju Davorina Jenka. I događa se – spektakl. Na premijeri “Markove sablje”, pred sam kraj, na scenu izlaze glumci koji su u likovima Marka Kraljevića i Vile Ravijojle (gde si tada bio, Andersene, da ispratiš OVU bajku!) najavili Hor naroda. Salom se prolomilo horsko pevanje:
– Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas…
– tekst je koji je uz Jenkovu muziku doslovce podigao, poneo i rasplamsao nacionalne emocije publike.
Pesma je istog trenutka odjurila u narod. Deceniju kasnije Srbija će postati kraljevina, a njen će monarh, Milan Obrenović, ovu pesmu proglasiti državnom himnom koja će to časno „zvanje“ sačuvati do dana današnjeg.
A Pančevo će, da se vratimo na početak ovog nastavka „Znamenitih Pančevaca“, četiri godine nakon Jenkovog upokojenja, steći slobodu o kojoj je Jenko sanjao, za koju se zalagao i za koju je stvarao: podjednako za sve slovenske narode među kojima bi se obreo. Steći će slobodu ovaj grad samo dan nakon Jenkovog rođendana. Eh, da je ovaj velikan još malo poživeo. Nisu li to sudbinske čarolije? A što se Aračić nije u ovoj varoši obreo samo dan kasnije, 9. novembra? Pa… mhm… to bi moglo biti pitanje za Andersena ; )
Postoji u ovoj priči još jedan bajkovit lik. Ne po svom postojanju, jer Vela Nigrinova je itekako bila stvarna, već po svojoj lepoti, po ženstvenosti i gracioznosti, po eleganciji zahvaljujući kojoj je bila uzor i kraljici Nataliji lično, po svojim glumačkim bravurama i po svojoj odanosti jedinoj ljubavi svog kratkog života – Davorinu Jenku. Imala je tek dvadeset godina kada ga je upoznala. Bio je znatno stariji od nje, ali nestvarno lepih svetlih očiju i gospodstvenog držanja. Ophrvala ih je ljubav kojom su istovremeno ljubili umetnost i slobodu. Ostala je priča koja se i danas malo-malo pa razvigorava beogradskim ulicama, da su mnoga gospoda ostala neženje jer ih je Vela Nigrinova odbila. Tadašnja dvojica ministara su završili na dvoboju.
Zbog nje je patio hrvatski pesnik Antun Gustav Matoš i ko je spreman da porekne da upravo Veli nije posvetio pesmu „Bogorodica i Donator“ pevajući u jednoj strofi:
„… Sklapajući ruke pred amvonom
U ekstazi molitve bez riječi,
Šandor Šesti, papa, pod Madonom
U ornatu blistav kleči…“
Za piscem Jankom Veselinovićem ostade zapisano da je i umro zbog Vele. Ona nije želela da bude sa njim, a on je činio sve da bude u njenoj blizini. Pozorišni komad „Đido“ napisao je zbog nje i njoj. Kada bi se predstava izvodila, on bi tražio da bude na sceni, kao član hora, da ne bi propustio nijedan trenutak tokom kojeg mu Bog omogućava da je posmatra. Odbijan i nesrećan, njen je lik sve češće tražio na dnu rakijskih čašica. Osiromašio je trošeći novac po kafanama. Takav je i preminuo, tražeći neku uličnu klupu gde bi prenoćio i gde bi je, tako pod noćnim nebom i zvezdama, Velinim sestrama – kako bi je makar sanjao.
A ona je volela samo Davorina Jenka, za kojeg se i udala. Mada više od tri decenije stariji od svoje jedine prave ljubavi, Davorin je doživeo da svoju Velu isprati u njenoj 45. godini. Bilo je to 1912. godine. Sve je prodao i otišao u Ljubljanu gde je, dve godine potom, i sam preminuo. Otišao je za svojom Velom. Tako se, možemo to sada malo slobodnije zaključiti, dogodilo da nije dočekao oslobođenje i Aračićeve pobedonosne korake kroz Pančevo, a sve uoči svog rođendana što bi ga sigurno zemaljski produžilo. Na nebu je, međutim, ostao večan.
Himna Republike Srbije
Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.
Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod! 1
Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad,
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad.
Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge zlatan plod,
Bože spasi, Bože hrani
srpske zemlje, srpski rod!
Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom
Blagoslovi Srbu selo
polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani
k’ pobedi mu vodi hod
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod!
Iz mračnoga sinu groba
srpske slave novi sjaj 2
nastalo je novo doba
Novu sreću, Bože daj!
Otadžbinu srpsku brani 3
petvekovne borbe plod
Bože spasi, Bože brani 4
moli ti se srpski rod!
Originalne reči nekadašnje himne Kraljevine Srbije
1 Srpskog kralja, srpski rod!
2 Srpske krune novi sjaj,
3 Kraljevinu srpsku brani
4 Srpskog kralja, Bože hrani
Autor: Gordana Vlajić
Foto: SANU; Javno dobro; Pančevo MOJKraj
