A, što jedna od epizoda ovog „večitopančevačkog“ serijala ne bi bila namenjena prevashodno deci? I to baš ova – o čika Jovi Zmaju. Neka je stariji čitaju mlađima. Taman da se i porodica okupi, recimo, iza nedeljnog ručka.
Drga deco, na vama je da slušate, čitate, saznajete… – i da se potrudite da ne otplovite morima večitog zaborava, već da i nekoj novoj deci, i narednoj pametnoj budućnosti ovog grada, ostavite nešto korisno, lepo ili lekovito, zbog čega ćete (p)ostati neizgubljivi u vremenu.
Baš kao, recimo, danski pisac Hans Kristijan Andersen koji je samo nakratko proboravio u Pančevu, a evo, i dva veka kasnije ga i dalje pominjemo. Neee, ne pominjemo ga samo zato što je prošao kroz naš grad, nego zato što je on život posvetio nečemu mnooogo većem od sopstvenog dvorišta. Svoj je spisateljski talenat umnožio sa marljivim radom i upornošću i stvorio je najlepše bajke u kojima svi i danas uživamo: Ružno pače, Carevo novo odelo, Mala sirena, Olovni vojnik…
Ovu vam priču posvećujem da biste se podsetili još jednog ooogrooomnog Pančevca. Nije on bio neki grmalj od čoveka. Naprotiv, bio je oniži i vižljast. Čak su ga i zvali Mali Jova. Ali je ogromno bilo i ostalo sve ono to je za života uradio. Bio je pesnik, lekar, pravnik, otac, suprug, novinar, satiričar, prevodilac, dramski pisac, urednik, upravnik…
Ovaj svet ne bi ovako izgledao da nema tih velikih ljudi koji su vredni, obrazovani, maštoviti, dobronamerni i uporni. I ovaj se svet, pa tako i naše Pančevo, ne može dalje popravljati i nalepšavati, ako se i vi ne potrudite.
Jedno novorođenče, koje će dobiti ime Jovan, stiglo je na svet pre, još samo malo, pa 190 godina. Bio je 6. decembar 1833. godine. Pošto je kalendar nedovoljno prostran da svako ima samo svoj svojcijat rođendan, tog istog datuma (pazite, datuma! Ne dana!) rodila se i Milica Mandić. Naravno da ste čuli za nju. Naša jedina dvostruka olimpijska šampionka, koja je na dve olimpijade za Srbiju osvajala zlato. Eto, ona je mlada, a već večita. Ali, kako Zmajčica Milica nije rođena u Pančevu, a ovo je serijal o znamenitim Pančevcima, o njoj ćemo drugom prigodom da popričamo.
Gde smo stali? A, da! Beba Jovan. Jovan koji će postati Zmaj.
Ime je dobio po dedi koji se, evo upravo saznajete, zvao – znači – Jovan. Priča se da je beba-Jovanov pradeda bio jako bogat i da je imao i bakalnice, i krčme, i brodove, ali da taj deda, po kojem je dobio ime, nije baš umeo da prištedi. Ipak, uspeo je da stekne plemićku titulu. A, tata bebe-Jovana je dogurao do gradonačelnika Novog Sada, grada u kojem se Jovan rodio i u kojem je živeo.
Prve je korake mali Jova napravio duž Zlatne grede. Ne znam kako ste zamislili ovo što ste upravo saznali, ali šta god da ste zamislili – nije po TOJ gredi, već u novosadskoj ulici koja se tada zvala Zlatna greda. Njegovi roditelji su imali mnogo prijatelja zbog čega je u njihovoj kući uvek bila gužva sa sve kolačima i drugim đakonijama, i svi su ti poznati pisci, lekari, slikari… i drugi ljudi koji su se tada tamo okupljali – voleli da se poigraju sa Jovom, da ga začikuju i zadevaju. Tako se dogodilo da ga je, još dok je bio u kolevci, „urekao“ čuveni pesnik Sima Milutinović koga su svi zvali Sarajlija i koji je bio učitelj velikog Njegoša. Taj je Sima, čim je video malog Jovu, uzviknuo: – Da Bog da bio pesnik!
Još dok je jurcao duž Zlatne grede, drugari su ga, zato što je bio sitne građe, prozvali Kiš Janoš. Prevedeno sa mađarskog jezika koji su u to vreme, uz srpski, govorili gotovo svi žitelji Novog Sada, to – Kiš Janoš, znači – mali Jovan. Taj će nadimak Jovan nositi sve do zrelijih dana, kada dobija drugi jedan nadimak po kojem ga danas zna bezmalo celi svet – Jovan Jovanović – ZMAJ.
Jovanovo je školovanje na samom početku ličilo na vaše. Prvo je, naravno, krenuo u prvi razred osnovne škole. Posle je upisao i novosadsku gimnaziju i tada stidljivo počinje da piše pesme. Njegov tata, tada gradonačelnik (a-ha, to sam već rekla), zamislio je da njegov sin upiše prava, a otac je da se poštuje i sluša. Tako se Jovan, zvani Kiš Janoš, obreo kao mladi student prava najpre u Pešti (to je deo grada Budimpešte u Mađarskoj), pa u Pragu (glavni grad današnje države Češke), da bi studije nastavio u Beču (glavni grad današnje države Austrije, a tada carski grad Austrougarske monarhije). Nakon izučavanja pravnih nauka, Jovan je upisao i studije medicine, jer je njegova najveća želja bila da pomaže ljudima i da ih leči.
Dok je živeo u Beču, upoznao je sunarodnike, iz Srbije i Vojvodine, koji su se, takođe, školovali u carskom gradu ili tamo boravili iz nekih drugih razloga. Zahvaljujući druženju sa tim ljudima slobodarskog duha (to su oni koji NE razmišljaju šta ću JA i šta ću SADA, nego kako da učinim da NAMA i SVIMA bude i DANAS i SUTRA bolje), među kojima je bio, recimo, i Branko Radičević, još jedan fenomenalan pesnik, naš junak se načisto raspisao, počeo da prevodi sa mađarskog, uključio se u novinarski rad…
Kada se vratio u Novi Sad, Jovan se zaposlio u novosadskom Magistratu i postao podbeležnik. Ne znam šta znači podbeležnik, ali sam na taj podatak naišla čeprkajući po internetskoj biografiji Jovana Jovanovića. Pretpostavljam da je podbeležnik neko ko ima šefa beležnika, ali to je sasvim u redu, jer ne može se karijera započeti od šefovskog mesta. Poeziju je pisao sve više i sve uspešnije. Počeo je da objavljuje i u „Danici“! To je kao kada bi nekome od vas danas bila objavljena fotografija na svim instagram profilima, u istom trenutku, pa još sa ispisom: Najbolji! Jer, „Danica“ je u to vreme bila naš najnajvažniji časopis. Književni časopis. Za taj je časopis pisalo i radilo oko stotinu ondašnjih srpskih pisaca, a svima je bio zajednički onaj slobodarski duh koji smo malopre objasnili.
Tih se poletnih dana Jovan upoznaje sa devojkom čudnog imena. Doduše, redovnim čitaocima ovog serijala, to će ime biti poznato, zato što se isto zvala i majka Joakima Vujića, čoveka koji je osnovao srpsko pozorište i o kojem je pisano u „epizodi“ broj 3. Eufrozina. Sećate se? Ime grčke boginje dobrog raspoloženja i radosti. Uglavnom, u tu Eufrozinu, skromnu, dobru i lepo vaspitanu devojku, Jovan Jovanović Zmaj se odmah do ušiju zaljubljuje, čim ju je ugledao u stanu svoje tetke do koje je svratio da proveri da li se oporavila od može-biti neke prehlade. Eufrozinu su, inače, svi sem njenog budućeg muža Jovana – zvali Roza. A pošto je Roza – ruža, Jovan će je samo tako i zvati. Ruža! I još će joj posvetiti čitav venac pesama, sakupljenih u knjigu „Đulići“, što je takođe inspirisano njenim imenom, jer se Ruža, na turskom, izgovara đul.
Jovan Jovanović, kao da je ženidbom dobio krila (mada ga još uvek nisu zvali – Zmaj). Voleo je svoju Ružu svim srcem i do kraja svog života, samo i jedino nju. Živeli su u Pančevu, u današnjoj Ružinoj ulici. Rađala su im se deca, njihovi đulići, malene ruže i pupoljci. On je radio bez predaha: pokrenuo je časopis „Javor“, pa još jedan satirični list „Komarac“, prihvatio je mesto upravnika „Tekelijanuma“, srpske škole i internata u Pešti, a onda 1864. godine, osmišljava i osniva još jedan satirični list pod nazivom „Zmaj“. Njegov plan je bio da se kroz šaljive pesme i naizgled lepršave tekstove, koji bi bili objavljivani u tim novinama, bori za pravdu i istinu srpskog naroda. E, tu smo! Da vidimo sada kako se Kiš Janoš preko časopisa „Zmaj“, zauvek pretvara u Jovana Jovanovića – Zmaja.
U to vreme kada je živeo Jovan Jovanović, Vojvodina je pripadala Austrougarskom carstvu. Pančevo je bilo pogranično mesto, na samom obodu tog carstva. Čim bi neko prešao Dunav i ušao u Beograd, stupao je na tlo Osmanskog carstva, odnosno, nakon što su Turci vratili ključeve grada knezu Mihailu Obrenoviću, na tlo Srbije.
Međutim, 1. i 3. maja 1848. godine, u Sremskim Karlovcima je održana čuvena Majska skupština na kojoj su Srbi tražili od carske vlasti u Beču da Vojvodina konačno dobije svoju samostalnost i da više ne bude pod vlašću i u sastavu Austrougarske monarhije.
E, sad slušajte i zamišljajte. Da bi probudio svoje sunarodnike, da bi Srbima skrenuo pažnju na važnost tog 3. maja i te Majske skupštine, odnosno na slobodarski duh koji svi treba da udahnu ako očekuju napredak i boljitak, Jovan Jovanović je svoje tekstove u časopisu „Zmaj“ potpisivao sa – 3maj.
I sad vi kažete: – Pa, šta?!
Po-la-ko. Zamislite šta bi bilo kada bi se iza prvog, ćiriličnog slova „Z“ stavila tačka. Onda bi potpis ZMAJ, izgledalo ovako: Z.MAJ.
Shvatate?! Pa, daaa! Tako je! Zmaj je u stvari, svojim novim nadimkom, sakrivao datum 3. maj. Pisao ga je bez tačke. Na taj je način vispreno nadmudrio protivnike srpstva, jer niko od austrougarskih „dušebrižnika“ duuugo nije „provalio“ o čemu se TU radi, a iza potpisa Zmaj, zapravo se krila važna poruka Srbima koju bismo mogli prepričati kao: – Eeej, Srbi, nemojte zaboraviti šta je bilo 3. maja! I mada je Jovan Jovanović tokom svoje pesničke, novinarske i satiričarske dotadašnje karijere koristio čak 398 pseudonima (imena kojima se potpisivao krijući ko je autor teksta, zapravo), ostade upamćen upravo kao – ZMAJ!
Kada nije bio pisac i lekar, čika Jova Zmaj je bio suprug i tata, ali je taj deo njegovog života mnogo, mnogo tužan. Njegovi su đulići, jedan za drugim, obarani tada neizlečivom bolešću, sklapali svoje latice. Nijedno mu od petoro dece nije ni mladost dočekalo. Naravno da je njihovoj mami od toga prepuklo srce od tuge. Uvenula je, zato, čika Jovi Zmaju i njegova voljena Ruža.
Sada znate zbog čega je napisao i pesme koje je sakupio u knjigu pod naslovom: „Đulići uveoci“. Tokom budućeg života, Zmaj Jovu, zbog prevelike tuge, mesto nije držalo i često se selio. Neprekidno je radio.
Lečio ljude gde god da se nalazio i pisao, pisao, pisao. Od srpske Narodne skupštine je za svoj vredan rad dobio „narodno priznanje“ – penziju od 4.000 dinara i starost je provodio u malenoj kući zvanoj „Zmajevac“ koju je pronašao i kupio u Sremskoj Kamenici. I jednoga se dana, odatle, 1904. godine, zauvek pridružio svojoj Ruži i svojim đulićima. Tu, u Sremskim Karlovcima je i sahranjen.
Ali, neko ko je, pored svega ostalog, napisao i onolike dečje pesme, pesme od kojih je svaka bolja od prethodne koja je najbolja, koje su sve poučne i radosne, taj se nikako se ne bi složio da ovu priču završimo bez osmeha.
Da vam onda ispričam još ponešto zanimljivo, ali obavezno veselo.
Za Nikolu Teslu ste svi čuli. E, pa: Nikola Tesla se jedared poklonio čika Jovi Zmaju i poljubio mu ruku. O, daaa! Bilo je to prilikom jedinog Teslinog dolaska u Beograd. Bila je sreda, 1. jun 1892. Još da dodam, ipak je to važan dogažaj, da je bilo 11 sati uveče.
Jovan Jovanović Zmaj je, uz srpskog kralja i nekoliko najznamenitijih ljudi, bio u odboru za doček našeg velikog naučnika neznajući da je upravo on omiljeni pesnik Nikole Tesle i da u meri u kojoj se on divi svetskom geniju, taj se svetski genije još više divi – njemu. I tako je, shodno planiranom programu za dobrodošlicu, Zmaj Jova izašao pred Nikolu Teslu da mu pročita svoje stihove, što je, eto – možda će vam i to biti interesantno – bio prvi i jedini put da je javno govorio svoje pesme. Nikola se Tesla, mada premoren od puta, potpuno, totalno i sasvim oduševio.
– Jovan Jovanović Zmaj stoji ispred mene i govori mi svoju pesmu! Možda sanjam… Čovečeee! – verovatno su se tada takve reči muvale grudima Nikole Tesle.
Kada se malo pribrao od ovolikog iznenađenja, Tesla je doslovce poskočio, prišao pesniku, naklonio se, poljubio mu nadlanicu i kroz suze rekao:
– Kad mi je bilo najteže u Americi i kada sam bio od svih odbačen i neshvaćen, s gorkim suzama čitao sam Vašu poeziju, a sada Vam obećavam da ću Vaše stihove prevesti na engleski jezik i u Americi objaviti.
Tako je i bilo.
Veliki je naučnik, ubrzo po povratku u Njujork, to i učinio. Tako je, zahvaljujući večitom Nikoli Tesli, takođe večiti Jovan Jovanović Zmaj postao prvi srpski književnik čije su pesme prevedene i objavljene u Americi. Moglo bi se reći da je večitost zarazna. A tu onda dolazimo do čuvene izreke: S kim si – onakav si.
Elem, desetak je pesama Zmajevih objavljeno tada u čuvenom američkom časopisu „Vek” (The Century Magazine), kao i još jedan Teslin tekst u kojem je naš genijalni naučnik američkim čitaocima opisao život i književni rad Jovana Jovanovića Zmaja.
Red je da se na kraju ove dečje „epizode“, baš uinat kraju, raziđemo uz pričicu pod naslovom „Nije kraj“. Zabeležio ju je čika Jova Zmaj. On je mnogo voleo da boravi u kući svoga brata Mite, pa bi, „opkoljen“ Mitinom decom, osluškivao, slušao i beležio njihove dečje mudrolije, pitanja i zaključke. Posle ih je uobličavao u pričice, pa objavljivao u časopisu „Starmali“. Tako danas znamo za ovaj dijalog između dadilje i male Coce.
NIJE KRAJ
Dadilja metnula malog Cocu da spava, al` on je jednako drekao kao pomaman. Kad se najedared utišao, dadilja reče:
– No, hvala Bogu kad je jednom kraj!
A Coca se iz kreveta odaziva:
– Nije kraj, samo malo da se odmorim!
Autor: Gordana Vlajić
Foto: Javno dobro, Pančevo MOJKraj
