Marija Peštanac ima 19 godina i studentkinja je druge godine vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Sa ponosom na našu mladu sugrađanku, ovaj bi se novinar usudio da je uporedi sa velikom Olgom Jevrić, našom najboljom vajarkom (1922-2014). Onoliko koliko zbog umetničke sklonosti ka minijaturama, toliko i zbog njihovih raskošnih svestranosti. Olga je bila posvećena vajarstvu, interesujući se za muziku i istoriju umetnosti, a Marija je – uz vajarstvo – posvećena sportu, odnosno košarci i zaštiti životne sredine.
Dejvid Džurman i njegova supruga Sibil, danas su možda najplaćeniji dizajneri nakita na svetu, a poznati su po kreacijama nastalih uvrtanjem zlatnih i srebrnih lančića. Oni su počeli u svojim tridesetim, a Marija Peštanac sa svojih nepunih dvadeset uveliko razvija prepoznatljiv stil minijatura i filigranskog nakita koji konotira sa „pop-artom“, a estetikom nadmašuje mnoga svetska imena, donoseći svom imenu i našem gradu autentičnu afirmaciju.
PančevoMojGrad (u daljem tekstu PMK): – Da li se sećaš svojih igara iz vremena dok si bila mala? Da li je tu bilo „vajanja“ kolača od blata, kula u pesku… ?
Marija Peštanac (u daljem tekstu Marija): – Kao i svako dete volela sam da crtam. Crtala sam prirodu, životinje… Životinje su i danas veoma važne u mom životu i u mom umetničkom stvaralaštvu, a ove godine, recimo, model mi je najčešće moj pas Lusi. Imala sam sreću da odrastem u Pančevu. Znate, „Dečja radost“ svake godine organizuje likovnu koloniju na Divčibarama i već sa pet godina sam prvi put učestvovala. Taj rad sa pravim slikarima i stvaranje prvih slikarskih radova je bilo veoma značajno za mene. U vrtiću sam volela da se igram plastelinom, pravila sam životinjice i igrala sam se kuhinje. Pravila sam posuđe (tanjire, šoljice..) i hranu i pretvarala se da je jedem. Kad bi mama pravila kolače krala bih joj testo i igrala bih se njime stvarajući razne oblike i figure. Tad sam želela da budem veterinar i da pomažem životinjama. Nisam ni pretpostavljala da će me sve to jednog dana uvesti u svet umetnosti i vajarstva, a da će životinje biti moja večita inspiracija i glavni modeli.
PMK: – Koja je vrsta umetnosti na tebe ostavila najjači utisak tokom tvog odrastanja?
Marija: – Najjači utisak su na mene imali crtani filmovi i to najviše „Marta, pas koji govori“, japanski crtani „Pokemoni“ i američki crtani film „Gravitacija pada“. Bila mi je zanimljiva animacija i njihov stil crtanja i želela sam da crtam kao oni. Tada mi je mama kupovala ce-de-ove sa lekcijama o crtanju i animaciji i sećam se da sam mogla satima da ih gledam i da vežbam crtanje. U crtanom filmu „Marta, pas koji govori“ najviše mi se svideo stil kojim je urađen crtani. Kod „Pokemona“ mi se svideo dizajn karaktera, a kod „Gravitacije pada“ ceo koncept crtaća je zanimljiv, jer se radi o nekoj misteriji koju gledaoci mogu da rešavaju i van crtaća.
PMK: – Najpre si se zainteresovala za dizajn i izradu nakita? Odakle afinitet? Šta je bila motivacija ili inspiracija?
Marija: – U osnovnoj školi likovno mi je predavao nastavnik Sveta Aleksić koji mi je bio i mentor u Centru za talente i koji je otkrio i kasnije mi pomogao da razvijam svoj talenat. Crtala sam sa uživanjem. U tim godinama kada sam upisivala srednju školu znala sam samo da želim da se bavim umetnošću. Nastavnik kod koga sam se spremala za prijemni, Sveta Aleksić, preporučio mi je da upišem „Tehnoart“ u Beogradu na smeru juvelir ili graver jer je smatrao da je to škola koja će mi pomoći u daljem razvoju mog talenta, a kasnije i u jasnijoj viziji koja vrsta umetnosti je baš za mene. Ja sam se odlučila za juvelirstvo. Bila je to ljubav na prvi pogled. Već posle prvih praktičnih časova u ovoj srednjoj školi shvatila sam da uživam u dizajniranju, a zatim i pravljenju nakita. Zapravo mi se najviše dopadalo kako sopstvenim rukama pravite nešto što dobija potpuno novu vrednost i dimenziju i što ima upotrebnu vrednost. Kasnije sam otkrila i da rad smiruje i opušta, a posebno pravljenje sitnih detalja, tehnika filigrana, a zatim i pravljenje nakita u pop-artu.
PMK: – „Uskačeš“ potom u vajarstvo i tu se pronalaziš? Koga smatraš najzaslužnijim?
Marija: – Prvo sam se bavila akvarelom (vodenim bojama), nakon tri godine rada u ovoj tehnici osećala sam se prezasićeno i rešila sam da se posvetim drugim tehnikama. Počela sam više da uživam u juvelirskoj praksi i tu sam se pronašla uz pomoć mojih profesora Despine Crnčević i Danijele Šćekić koje su mi dale slobodu da se razvijam. Zahvaljujući njima, i na njihov nagovor pre svega, za maturski rad uradila sam kolekciju nakita u srebru koju smo nazvali „Uključi aparate“. Ideja za moj maturski rad nastala je u trećoj godini kada smo za zadatak dobili da radimo umetnički predmet. Uradila sam prstenje sa šerpom i tiganjem, a zatim i čajnik, pa nakon toga telefon kojem se okreću brojevi… Vrlo brzo sam naučila da postoji umetnički pravac „pop-art“ i u završnoj godini srednje škole posvetila sam se detaljnijem proučavanju ovog pravca u savremenoj umetnosti što je kasnije bilo osnova mog maturskog rada. Pop-art je umetnički pravac u savremenoj umetnosti, koji je nastao 60-ih godina 20. veka, a svoje korene ima u dadaizmu i kubizmu. Umetnički pokret pop art-a raširio se Ujedinjenim Kraljevstvom i SAD-om. Ime pravca doslovno znači popularna umetnost, a cilj ovih umetnika nije stvaranje novih predstava stvari, već sofisticirani ironični umetnički komentar o stvarima koje nameće masovna kultura, poigravajući se ujedno sa dotada postavljenim granicama prisutnosti nebitnog i banalnog u „visokoj“ umetnosti.
Umetnik koji me je dodatno inspirisao u pravcu nastajanja radova u kolekciji koja je bila moj maturski rad bio je Klas Oldenburg (Klas Oldenburg) – umetnik pop-arta koji je prevashodno izabrao skulpturu kao medij komunikacije sa publikom. Inspiraciju je nalazio u stvarima koje su ljudi kupovali da bi zadovoljili svoje potrebe. Njegova umetnost je puna “duhovite ironije” i kontradikcije – pravio je meke ve-ce šolje od jastuka i čvrste čizburgere od gipsa. Voleo je da pravi skulpture u kontradiktornim veličinama, čineći male predmete velikim, i obrnuto; sve u cilju preispitivanja upotrebne vrednosti objekta i njegovo pravo “značenje i važnost”.
Juvelirstvo je, može se reći, moj prvi kontakt sa pravljenjem „mini“ skulptura u metalu i zapravo je bilo uvod u moje finalno opredeljenje da upišem studije vajarstva na Likovnoj akademiji u Beogradu. Juvelirstvo je zanat koji me je naučio strpljenju i preciznosti i odigrao veoma važnu ulogu u mom daljem umetničkom razvoju i opredeljenju za vajarstvo.
PMK: – Šta izdvajaš kao posebno dragoceno iskustvo tokom dosadašnjeg studiranja?
Marija: – Posebno dragoceno iskustvo tokom studiranja mi je rad sa Oliverom Parlić, profesorkom koja mi je predavala u prvoj godini i koja me je naučila mnogo korisnih stvari. Između ostalog i to da moju skulpturu ne čini samo ono što vidim, već i ono što osećam i sve što se nalazi oko nje (postament, prostor). Takođe mi je drag rad u klasi sa mojim dragim kolegama i naše zajedničko razvijanje, druženje i rešavanje raznih skulptorskih problema. U prvoj godini radili smo puno u glini, ove godine fokus je na stvaranju skulptura u metalu i kamenu. Trenutno me u potpunosti okupira ceo proces nastanka skulpture u metalu i videćemo do čega će to dovesti. Radovi koji budu nastali u ovoj godini biće izloženi na završnoj izložbi radova studenata na našem fakultetu, kao i svake godine.
PMK: – Kako izgleda „skica“ tvojih planova?
Marija: – Moji planovi su da iskoristim fakultet i studiranje da naučim što više o umetnosti, umetničkim pravcima, umetnicima i da se razvijem što više kao umetnik, da pronađem sebe i ono čime ću se kasnije baviti po završetku studija. I naravno, nastaviću da se bavim košarkom, jer je taj sport jednako važan u mom životu kao i umetnost.
PMK: – Šta prvo „vidiš“ kada pomisliš na svoje Pančevo?
Marija: – Moja prva asocijacija na Pančevo su svetionici na Tamišu. Kao mala sam ih često crtala i uvek su mi bili zanimljivi. Zahvaljujući crtanju i prvoj nagradi koju sam osvojila na konkursu 2014. godine, imala sam priliku da svetionike vidim i izbliza, što mi je tada bilo veoma značajno.
Zove se Marija Peštanac…
… i rođena je i živi u Pančevu. Ima 19 godina i student je druge godine vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Završila je srednju Umetničku školu „Tehnoart“ u Beogradu, na smeru: juvelir. U 6. razredu osnovne škole (2014) osvojila je prvu nagradu na likovnom konkursu „Zelene ideje za naš grad“, koji je bio raspisan povodom Evropske nedelje mobilnosti koju sprovodi Delegacija EU u Srbiji i EU info centar. Glavna nagrada bila je bicikl, a tim povodom ju je nagradio i njen grad – Grad Pančevo. Dobila je knjigu Ekološki rečnik, besplatan prevoz godinu dana autobusom i vožnju katamaranom po Tamišu, gde je, i danas o tome rado priča, mogla da vidi i svoje omiljeno mesto u Pančevu – svetionike na ušću Tamiša u Dunav.
U Pančevu je tada izlazio i ekološki časopis za decu „Ekopedija“ i njen nagrađeni crtež je bio na naslovnoj strani, ali takođe i na tramvaju u Beogradu.
Pored umetnosti, Marija se bavi i košarkom.
Košarkom sam počela da se bavim u petom razredu osnovne škole. Prvo sam, do godine, igrala za naš pančevački „Kris-Kros“, a potom sam prešla u Ženski košarkaški klub „Karaburma“ u Beogradu gde i dalje treniram, kaže Marija i dodaje: – Članica sam seniorske ekipe koja se takmiči u Drugoj ženskoj ligi Srbije. Liga je tek počela i očekujemo dobar rezultat na kraju sezone.
Marijin moto
Marijino iskustvo je veoma važno za mlade ljude koji budu čitali ovaj intervju. Mnogi misle, podržani prekobrojnim medijskim sadržajima prepunim zabave, da je život lak, a da dobri rezultati stižu bez obzira da li iza uspeha stoje znoj i suze ili sedenje po kafićima i zavisničko bivstvovanje na društvenim mrežama.
Otuda je primer devetnaestogodišnje Marije Peštanac veoma važan. I njen put i putevi ostalih mladih ljudi koji biraju teži ali pravi i izvestan način.
Ono što je zajedničko svim tim mladim uspešnim ljudima jeste da njihov život ne poznaje izraze: dokolica i dosađivanje.
Tako i Marija svoje slobodno vreme posvećuje košarci:
Košarka je veoma važna u mom životu, treninzi su svakodnevni i zahvaljujući tom sportu zdravo se hranim, imam izgrađene zdrave navike i mislim da me je to veoma rano izgradilo kao ličnost i pomoglo mi da se lakše nosim sa svim izazovima u životu. Sastavni deo života su i pobede i porazi, a bavljenje sportom me je naučilo da me pobeda ne ponese visoko, ali i da me poraz ne pokoleba, već da mi bude motivacija za dalje napredovanje. Te veštine mi puno pomažu i sada tokom studija i omogućavaju mi da mnogo lakše donosim ispravne odluke, kako profesionalno tako i u privatnom životu.
Autor: G.V.
Fotografije: privatna arhiva
