U vreme kada je širom sveta poznati bajkopisac, Hans Kristijan Andersen posetio Pančevo, Vasa Živković je radio kao pravnik u Pešti. I taj podatak objašnjava zašto se nisu sreli. Jer da jesu, sa onolikim svojim obrazovanjem, šarmom, gospodštinom, elokvencijom i sugestivnošću, ubedio bi naš prota Andersena da mu valja ostati u našem gradu.
Uglavnom, lično se ne upoznavši, Andersen je produžio na jug Srbije i dalje prema moru, a Vasa se vratio u Pančevo gde je ostao do kraja života. Bilo bi zanimljivo da se napiše scenario za lokalnu varijantu filma „Vrata sudbine“ (kako je za naše bioskope preveden „Sliding Door“, naslov romantične komedije iz 1998, u kojoj glavnu ulogu igra Gvinet Paltrou). Samo reč-dve za one koji film nisu gledali: prate se dve istovremene radnje, tokom jedne se odvija život mlade Helen koja je stigla da utrči u gradski prevoz (uz raznorazne potonje dogodovštine), a tokom druge – vidimo kako bi izgledao život te iste Helen da su joj se vrata zatvorila pred nosom i da nije stigla da uskoči u prevoz. Mislim, moglo bi da bude komično (valjda ne suprotno!?) videti šta bi se sve nadešavalo da je Andersen postao Pančevac.
Imao je prota Vasa dar da usmerava i preokreće ljudske sudbine, hvala Bogu – na bolje, jer je i on sam bio oličenje plemenitosti i dobronamernosti.
Jedno je vreme radio kao veroučitelj i profesor srpskog jezika u pančevačkoj Višoj realki i evo šta je, zahvaljujući Todoru Stefanoviću Vilovskom, ondašnjem novinaru i istoričaru, ostalo zabeleženo o protinoj profesuri: „… sa toliko je osećajnosti prota znao da govori da su se i najveća spadala školska tresla od plača i uzbuđenja„. Znao im je pričati, zasmejavati ih, oduševljavati, upozoravati, savetovati, naravno i opominjati. Znao je ovaj umni i izuzetno obrazovani čovek šta će najbrže i najjače uticati na razvoj njegovog grada i njegove Srbije, pa je zato na svoj pedagoški uticaj gledao kao na najefikasnije oruđe za sveopšti napredak.
Mnoge je svoje đake hrabrio i podržavao. I na mnoge pančevačke roditelje uticao da u školu upisuju i svoju žensku decu. Njegovi su učenici kasnije postajali doktori, advokati, lekari, inženjeri… ali su se dvojica svakako istakla uvek ističući da je za njihov uspeh zaslužan profesor Vasa Živković.
Ta dvojica najvećih među velikima, jesu Mihailo Pupin i Uroš Predić.
U svojoj autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“ Pupin će se sledećim rečima odužiti svom drugom ocu: „… Istorija Banata zabeležila je jedan veliki događaj rano u proleće 1872. ( … ) Svetozar Miletić, veliki vođa Srba u Austro-Ugarskoj, posetio je Pančevo, pa mu narod pripremi bakljadu ( … ) koja je trebalo da bude protest Pančeva i svega Banata protiv careve nevere od 1869. godine. ( … ) Đaci u Pančevu u velikom broju istrčaše na ulice, a među njima i ja, ponosan što me dopade čast da nosim jednu zublju. Klicali smo do promuklosti, kad god bi Miletić, u svome vatrenom govoru, optuživao cara radi nezahvalnosti koju je pokazao prema Graničarima kao i prema svima Srbima u Vojvodini, (… ) a ja sam uzviknuo u ime svih prisutnih đaka u ovoj povorci: – Nikad mi nećemo služiti u vojsci Franca Josifa! Moji drugovi odgovoriše: – Živeo knez Srbije! Mađarski činovnici zabeležiše sve što se dogodilo za vreme te povorke, i nakon nekoliko dana dostavljeno mi je da Pančevo nije mesto za jedno razuzdano seljače kao što sam bio ja; da se skupim i vratim natrag u Idvor. Slovenac Kos i prota Živković umešaše se u tu stvar, te mi se opet nekako dozvoli da ostanem u Pančevu. Prvog maja te godine naša škola proslavljala je Majski dan. Srpski dečaci u školi, koji su obožavali Miletića i njegov nacionalizam, pripremiše za tu povorku srpsku zastavu. Ostali dečaci, većinom Nemci, Rumuni i Mađari, nosili su austrijsku žuto-crnu zastavu. Nacionalisti napadoše nosioca žuto-crne zastave, i u tom sukobu uhvatiše mene baš kada sam nogom stao na oboreni austrijski barjak. Čekalo me je samo izbacivanje iz škole. Opet prota Živković priteče mi u pomoć i, zahvaljujući visokom položaju koji je on zauzimao u školi, bilo mi je dozvoljeno da ostanem u svom razredu do konca godine ( … ) Ali ta se stvar nije svršila samo na tome. Protojerej pozva u Pančevo moga oca i mater, na razgovor, koji se završi pobedom moje majke. Rešilo se da ja okrenem leđa Pančevu, kolevci srpskog nacionalizma, i pođem za Prag. Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći da se olakšaju troškovi skopčani s putovanjem …“
Prilikom svog prvog dolaska iz Amerike, Pupin je najpre posetio Pančevo kako bi se poklonio svom profesoru. Ovako je jedan od najvećih svetskih umova, školarac pančevačke Više realke, u pomenutoj autobiografiji opisao susret sa tada već ostarelim prota Vasom: – Pozdravio se sa mnom sa suzama u očima. On je bio moj savetnik i prijatelj, zaštitnik iz doba moga detinjstva. Smatrao je da je on posredno odgovoran što sam otišao u daleku Ameriku. Kada sam mu zahvalio na gozbi koju je pripremio u čast moga dolaska, odgovorio mi je da je njegova gozba samo obična hrana za telo, dok je ono što sam mu ja pričao, odgovarajući na njegova pitanja o Americi, hrana za dušu. Zaista je tako i mislio sudeći po svetlom sjaju njegovih inteligentnih očiju. Imao je oko šezdeset godina, ali su mu žive oči još uvek umele govoriti jezikom njegove zanosne pesme iz mladih dana.
Drugi jedan velikan koga je prota Vasa vaspitavao i obrazovao učeći ga srpskom jeziku, bio je Uroš Predić, jedan od naših najvećih slikara. Kao i svi velikani, i on je bio častan i skroman. Ne zaboravivši svog profesora, načinio je njegov portet koji se danas nalazi u Galeriji Srpske crkvene opštine u Pančevu.
Pančevci, ali i svi ostali koji bi upoznali Vasu Živkovića, imali su za njega samo reči hvale. Opisivali su ga kao vrednog, poštenog, lepog, ljubaznog, elegantnog, uglednog i gospodstvenog čoveka. Ali, ako bi se trebalo, izučavajući njegov životopis, izdvojiti ona jedna, najsjajnija osobina prote Vase, onda da se – evo! – posebno naglasi njegova – skromnost. Negde piše da je bio „čudo od skromnosti“. Zato, valjda, predugo nije postojala zbirka koja bi objedinila sve pesme Vase Živkovića. Nije se on smatrao dostojnim toga.
Kada je Pančevo obeležavalo njegov sedamdeseti rođendan, čuveni pančevački štampari i izdavači, braća Kamenko i Pavle Jovanović, molili su protu da im dopusti da saberu sva njegova stihotvorenija i da mu objave knjigu. Prota Vasa nije hteo ni da čuje. Učiniće to, tek 1907, drugi jedan Pančevac, pesnik Milan Đurčin. Zanimljivo je, ali njemu dosledno, da je prota Vasa odbio prethodni predlog o varoškom obeležavanju njegovog četrdesetog rođendana. A, i ovaj sedmodecenijski jubilej je do samog održavanja bio na „staklenim nogama“.
Do koje mu je mere bilo neprijatno i koliko se nije snalazio pod slavljeničkim slavolucima gde je bio u centru pažnje, sam je, šarmantno i iskreno, opisao u pismu Ilarionu Ruvarcu, svom velikom prijatelju i jednom od naših najvećih istoričara: „…kao ubrađena mlâda sam gotovo šest sati bezodmorno na ukrućenim nogama imao primati deputacije, gratulacije, ovacije, manifestacije, demonstracije i šta ti ja znam još kakve kuburacije od raznih korporacija i pojedinaca. A ja to zahtevao nisam a još sam sve to još manje zaslužio no vasuje – oni i bez moje privole učiniše svoje, ma da ja ne marim za takve ostentacije i deklaracije, te poigravši se sa mnom malo komedije, na silu božju natukoše mi na glavu preko istoričkog i obligovnog fesa srebrn venac i ovenčaše me – ma da se udovi sveštenici i paki ne venčavaju – aratos ih bilo! E šta ćemo, današnji svet hoće da tera šalu po modi, no šat dođe vreme, da i ovi jubileji dođu u rumpelkomoru, kao na primer krinolini i čibuci (…) Ele mene sa sviju krajeva naroda pozdraviše sa blizu 100 telegrama i do 50 pisama, te sad moje muke, daj odgovaraj i zahvaljuj se jubilaru bar polovini od tih Srba i Srpkinja…“
Upravo su njegova ljubav i žal prema ugnjetavanom prekodunavskom srpstvu bili vréla njegove rodoljubive poetike, a te su se pesme širile po narodu i pevale po slavama, svadbama, radovankama i tugovankama. Najpoznatije su „Rado ide Srbin u vojnike“ i „Orao klikće sa visine„.
Pored njegove supruge Ane koja je preminula sa svega 29 godina, i dve su se Jelene, dve Lenke kako ih je on zvao, ušunjale u protino srce. Jednoj je spevao pesmu koja završava stihovima, ali i njegovim pesničkim stvaralaštvom:
„… Zbogom, mili. Zbogom, mila!
Poslednje nam reči biše,
kad mi Lenke moje nema,
nek’ i pesme nema više.”
Njegovu najpoznatiju pesmu, gotovo svi znaju i često pevaju, ali se dugo verovalo da je ta pesma nastala u narodu. Nije. Naš ju je prota napisao i posvećena je jednoj od Lenki. Ali, mirno počivaj, proto, ova će priča poštovati tvoju mužanstvenost i nadalje će o Lenkama ćutati. Samo će, 21. je vek, ostaviti link za slušanje i uživanje: https://www.youtube.com/watch?v=rIivZbH0dsg
Ne zna se koliko je protinih pesama izgubljeno. Pretpostavlja se da ih je ispevao više od stotinu, ali ih je sačuvano mnogo manje. Skroman kakvim su ga opisivali, on i nije voleo da ga predstavljaju kao pesnika. Hraneći se Šilerovim stihovima i učeći od najboljih, smatrao je da nijedna pesma koju je napisao nije vredna čitalačke pažnje.
Ah, koliko je još toga ostalo neispričano o Vasi. Ni načeli nismo. Bio je on i revolucionar, i podstrekač nacionalnog buđenja u Pančevu, i erudita, i intelektualni lider… Njemu u čast, Pančevci su ime „prota Vasa Živković“ podarili jednoj osnovnoj školi, jednoj ulici i jednom književnom klubu, a u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve, gde je prota Vasa nekada stolovao, ove su se godine po 22. put održali Dani prote Vase.
Vasa Živković, kome je pravo ime bilo Vasilije, sto je odsto Pančevac.
Rođen je 31. januara 1819, u Pančevu. Školovanje je započeo u Pančevu, da bi se nakon završenih studija filozofije (u Segedinu) i prava, u Požunu (današnja Bratislava), obreo u Vršcu kako bi izučio i bogoslovske nauke, posle čega se opet vraća u svoje Pančevo. Tu će raditi, tu će se oženiti, i tu će poživeti još pola veka. I njegov otac Teodor je bio Pančevac. Ovaj sveštenik Uspenskog hrama, ostavio je sinu Vasiliju i imanje, i parohiju. Bio je 25. vreli julski dan, 1891, kada je u 72. godini, prota Vasa skončao ovaj zemaljski život. (P)ostao je Večiti Pančevac.
Naš prota počiva pod skromnim kamenim spomenikom na pančevačkom Pravoslavnom groblju, a ko bi da poseti njegov grob, neka u spomen i slavu ovog pesnika, ponese beli krin.
Tom je cvetu Vasa Živković spevao ovu pesmu:
Niči, niči, krine beli
Niči, niči, krine beli,
i razvijaj divni cvet,
ja ću tebe tužna plesti
u zeleni venca splet.
Niči, cvete, čelo glave
zapuštenog groba tog,
gde počiva mili dragi,
sveti spomen srca mog.
Čista ljubav nek’ te snaži
i sunašca topli zrak,
zora nek’ te rosom poji,
noćca prede tihi mrak.
Ti si zalog od ljubavi
i poslednji dragog dar.
Autor: Gordana Vlajić
Foto: Javno dobro
