Ako bi se, čudom nekakvim, upriličilo takmičenje u dužini pančevanja, a prijavljeni takmičari bili Andersen i Nušić, naš komediograf bi za prsa pobedio. Obojica su podjednako kratko bili Pančevci: čuveni Danac svega jedan dan, prolazeći kroz našu varoš tokom svog proputovanja Balkanom, a Branislav Nušić – isto toliko u bezuspešnom blic-pokušaju da zavoli trgovački zanat koji je došao ovde da izučava kod Pančevca, Vase Ćurčina.
Kako će, međutim, veliki Nuša kasnije često navraćati do Pančeva, što poslovno, što da bi prijateljevao sa dragim mu žiteljima ovoga grada, opravdano će zaslužiti ne samo da bude okićen slavodobitnim vencem znamenitog Pančevca, već i da u trci u dužini pančevanja, Andersena pobedi „za jedanaest prsa“, koliko je puta – izgleda – posećivao Pančevo.
Bilo je to jednog ranog jutra, tokom 1876. godine, kada je pubertetlija Branislav Nušić stigao u Pančevo, kako bi učio trgovački zanat. Istoga dana, pred zalazak sunca, Nušić je školovanje za trgovca – završio. Vratio se kući, na prilično negodovanje svoga oca, čuvenog trgovca cincarskog porekla.
Ko zna šta je Nušu nagnalo na tako brzo donošenje prilično kardinalne odluke. Može biti da razlog „proviruje“ iz činjenice da je istoga dana u Pančevu uhapšen doktor Svetislav Kasapinović, „jedared gospodin i fin čovek“, kako se tada govorilo. I onda je vrlo verovatno da je gos’n Vasa Ćurčin, trgovac koji je trebalo da podučava Branislava, zbog te nepravde učinjene dičnom Kasapinoviću, bio zdravo mlogo tužan, i kivan, i nervozan. I čerez te svoje srdžbe, moguće da nije baš isijavao srdačnost prema deranu Nuši. Zar nije onda za očekivati da je mlađanog Branislava, tom svojom hladnoćom, odgurnuo od trgovine.
Dakle, evo preokreta!
Ne samo da dotičnog Vasu (inače, oca našeg pesnika Milana Ćurčina), možemo smatrati krivim što je Branislav Nušić u roku od odmah napustio Pančevo, već ga istovremeno treba proglasiti i zaslužnim što je na taj način „čvrknuo“ nesuđenog trgovačkog pomoćnika ka pisanju komedija i ka pozorišnoj slavi.
Tako ovde dolazimo do „pančevačke premise“ po kojoj je Vasa za Pančevo, ono što je Šredingova mačka za kvantnu fiziku. Jer, kao što u misaonom eksperimentu austrijskog fizičara Šredingera, mačka može biti istovremeno i živa i mrtva, tako i Vasa Ćurčin može istovremeno biti i kriv i zaslužan.
Sad neko može da spočitne kako nije ni od kakvog značaja što je pisac čuvenih komedija proveo taj jedan dan u Pančevu. I kako, ako se baš „tera mak na konac“, negde stoji zapisano da je Nušićevo školovanje za trgovca trajalo, u stvari, dva dana, a možda i pune dve nedelje!
Upravo zarad istine ne bi valjalo dopustiti spočitavačima ni da se provuku! Ne samo zbog valjda svima jasne „veze“ Šredingerove mačke i Vase Ćurčina, već i zbog sinhroniciteta. Nauka je dokazala značaj tih sudbinskih paralelizama, preplitanja i uticaja koji određuju ljudske živote bez svesne volje tih istih ljudi da ih ta „dešavanja“ zaista i odrede. Zato se nijedna okolnost ne može smatrati beznačajnom, iz prostog razloga, što je nemoguće dokazati da bi se pod drugačijim okolnostima dogodilo isto.
Ko može da porekne da se baš u Pančevu, u prolazu do kuće Vasine, u jednom časku tog jednog dana koji je trinaestogodinji Branislav Nušić proveo u ovoj varoši, da se baš tada nije „dogodila“ nekakva „slika“ koja mu se urezala u pamćenje, i koja će, podjednako nevoljno kao što je ušla u sećanje – tako kradomice – decenijama kasnije i izaći iz glave Nušićeve tvoreći neki smešni kadar, šašavu situaciju ili urnebesni dijalog junaka njegovih budućih drama.
I kako uvek ima zagovornika slučajnosti, moliću fino, da se – eto – i to podvede pod „pančevačku premisu“. Jer, reč sLUČajnost – za koju se kaže da opisuje događaj koji se desio nehotice, bez namere, u svom korenu nosi luč. A luč je svetlost. Za one koji su na granici da „pančevačku premisu“ preinače u „pančevački aksiom“, evo još jedne činjenične podrške. Je l’ neki tvrde da je čista slučajnost što je Nušić bio Pančevac tokom svog jednodnenog obučavanja za trgovca? I je l’ tvrde da to nema veze sa njegovom budućom znamenitošću, niti da treba Pančevo da se kiti perjem koje mu je u tok trku kroz naš grad eventualno otpalo? Tvrde! E, pa – nisu u pravu. Jer, sve i da je njegov dolazak bio sLUČajan, to znači da je nešto time trebalo biti osvetljeno. Taj nas sLUČaj, zapravo, vodi ka nekom novom prozoru, ka jasnijoj vidljivosti, ka svetlu.
Za neke nove i mlade ljude koji se i danas, u prvoj četvrtini 21. veka, žrtvuju čitajući tekstove duže od „tik-tok“ kajrona, evo podsećanja na život Branislava Nušića, e da bi mogli da dosegnu suštinu „svastikinog buta i kljukane dinastije“.
„Skidanja“ sa različitih internetskih „stranica“, kažu ovako: Branislav Nušić je srpski književnik, dramski pisac, komediograf, novinar i publicista. Radio je kao dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, bio je tvorac pozorišne publike u Srbiji, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Narodnog pozorišta u Skoplju i Sarajevu, diplomata u konzulatima Kraljevine Srbije u Bitolju, Solunu, Skoplju i vicekonzul u Prištini.
Rođen je 8. oktobra 1864, u Beogradu. Roditelji mu dadoše helensko ime Alkibijad, što nije čudo, jer je Nušićev otac Đorđe rođen u Solunu odakle je sa majkom (otac se ne pominje) prešao u Srbiju. Kasnije će preuzeti prezime Gerasima Nuše, trgovca kod koga je radio i koji se o njemu starao kao o sopstvenom detetu. Zato se i Đorđev sin, Alkibijad, prezivao Nuša.
Đorđe Nuša je bio ugledni trgovac žitom, pa je otuda želeo sina da poduči istom zanimanju, ne bi li ovaj nasledio i iskustvo, i poslovne veze i kontakte. Međutim, usledilo je ono goreispričano dajdžest-školovanje pubertetlije Alkibijada, koji će brže no što je došao, otići iz Pančeva i upisati prava.
Prve će svoje radove potpisivati krštenim imenom: Alkibijad Nuša. Drugovi su ga prozvali Alko, a njegova će ga rođena deca kasnije iz milošte prozvati Aga i taj će nadimak prihvatiti i svi njegovi rođaci i prijatelji. Mada je studije prava u beogradskoj Velikoj školi upisao kao Alkibijad Nuša, još tokom studija menja ime i prezime u – Branislav Nušić.
Imao je 22 godine kada mu je objavljena prva knjiga „Pripovetke jednog kaplara“, nastala kao autobiografsko pripovedanje o dobrovoljačkom učestvovanju u srpsko-bugarskom ratu. Njegova druga knjiga nosi naslov „Listići iz požarevačkog zatvora“. Napisao ju je tokom robijanja.
Na sajtu „Srpske enciklopedije“ stoji otprilike ovako: … pratio je sva dešavanja u gradu. Dogodilo se da pogrebu majora Mihaila Katanića koji je preminuo usled ranjavanja u srpsko-turskom ratu, nisu prisustvovali ni kralj, niti članovi vlade. To je Nušić smatrao velikom sramotom, pa je tako ljut napisao pesmu koja je izazvala uragan u beogradskoj čaršiji. Optužen je za „uvredu njegovog veličanstva“ i osuđen na dve godine robije. U požarevačkom zatvoru je, međutim, proveo manje od godinu dana, jer je pomilovan odmah nakon abdikacije kralja Milana.
Novoimenovani namesnici, određeni da vode mladu srpsku kraljevinu do punoletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo po Nušićevom izlasku iz zatvora, zaposliše ga u Ministarstvu inostranih dela, a kako su se počeli otvarati i konzulati u evropskom delu tadašnjeg Osmanskog carstva, Branislav Nušić započinje diplomatsku karijeru koja će trajati celu deceniju.
Najpre će raditi u Bitolju, pa u Serezu, Solunu, Skoplju, a završio je kao vicekonzul u konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini, odakle je vladi u Beogradu poslao najviše izveštaja, uglavnom o zlodelima Arnauta. Tako je, primerice, maja 1894, poslao pismo tadašnjem ministru inostranih dela, u kojem, pored ostalog, stoji: „… Pećka, pazarska, prizrenska i prištinska nahija od početka ovog proleća stenju od nečuvenih zuluma. Kao po nekoj naročitoj naredbi, utvrđenoj nameri, svi zulumi i nasilja izgledaju čisto organizovani. Pale se kuće, ucenjuju se sela, otimaju se devojke i ubijaju domaćini. Suda i načina da se narodu pomogne nema, jer su u svim pomenutim mestima ( … ) svi organi pod uticajem arnautskih varoških begova, koji zulume otvoreno protežiraju ( … )
Za deset godina pa na ovamo nije se pokazivala tolika težnja za emigracijom. Čitava sela spremaju se i kreću. Činim sve moguće da ih od te namere odvratim, jer na Kosovu još svega deset čisto srpskih sela ima. U pećkoj nahiji takođe, za vrlo kratko vreme neće biti Srba…
Upozoravao je Ministarstvo da je krajnje vreme da se angažuje evropska štampa, da piše o zlodelima nad srpskim življem, kako bi se osmanlijska Porta „izvela iz ravnodušnosti“.
Sinhronicitet bilo kojeg sadržaja bi na ovom mestu bio ironično poredben. Nušić bi, da može, sada na scenu postavio dva lika. Jedan bi, onaj koji stoji na sred bine, rekao: – Pametnom dosta! A, drugi, koji bi do tada stajao ukraj bine, istrčao bi ispred njega što više napred, pred publiku, raširio bi ruke, pa hineći „sve.je-u-redu“ ovako kazao prisutnom auditorijumu: – Kao srpski konzul u Osmanskom carstvu, Nušić je slao razni paleontološki materijal geologu Petru Pavloviću. O, da! Imao je prirodnjačkog dara. U to se vreme Pavlović bavio istraživanjem fosilne i recentne faune. Opisao je priličan broj novih taksona i dao im naučne nazive. U Nušićevu čast je jednu vrstu puža nazvao Planorbis nusici. (Ovde bi trebalo da „ide“ aplauz)
Zanimljivo je i preporučljivo ponovo prizvati jedan „slučaj“, kao primer neslučajnog fenomena, i podsetiti da je Nušić kao tek imenovani srpski konzul, čekajući odobrenje turskih vlasti da pređe preko graničnog prelaza, kratko boravio u Kuršumliji. Kako nušićevska vrsta ljudi ne ume da dokoličari, za to je vreme on prikupio građu za komediju „Sumnjivo lice“, u koju je „ugradio“ tamošnji hotel. Pa, nije li sLUČajnost da je danas taj nekadašnji hotel – kafana, pa još po imenu „Evropa“. U znak sećanja na ovog cenjenog gosta, u ovoj se kafani i danas nalazi veliki plakat sa njegovim likom. (Kuršumlijo, može li više od plakata? – biće naslov pisma koje će uskoro stići na adresu iste kafane.)
Već pominjana „Srpska enciklopedija“ beleži i sledeće podatke: „… Nušić se oženio 1893, u Bitolju, sa Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića. Venčani kum im je bio Nikolaj Nikolaevič Demerin, ruski konzul u Bitolju. Imao je troje dece, a sve ih je krstio Akimov, ruski konzul u Prizrenu. Dečja imena su birana iz srpskih narodnih epskih pesama, pa je tako kćer Margita-Gita ime dobila po Kosovki devojci, Strahinja-Ban, po Strahinjiću Banu, a Olivera, po ćerci kneza Lazara i kneginje Milice…“ Strahinja-Ban, Nušićev sin jedinac, poginuo je u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, kao borac đačke čete. Jedan je od 1.300 kaplara. Bili su to isključivo dobro obrazovani mladići od 18, 19 i 20 godina.
Dugo Nušić, nakon smrti sina, nije ni slova napisao. Pet godina kasnije objavio je roman „Devetstopetnaesta“.
Vrativši se iz Italije, gde je utehu potražio u porodici starije ćerke, ponuđeno mu je mesto upravnika Narodnog pozorišta. Nastavio je da stvara. Tako je 1904. godine počeo saradnju sa dnevnim listom „Politika“, koji je pokrenut par meseci ranije. Tu će tokom narednih godina pisati za rubriku koju je imenovao u „Sve je to već jednom bilo“ i objaviti na stotine priča, pripovetki, kozerija, beležaka i drugih književnih i novinarskih tekstova.
Bila je 1937. godina kada je, mada već prilično bolestan i iznuren prethodnom operacijom, inicirao osnivanje Povlašćenog pozorišta za decu i omladinu – „Roda“. Sedam godina posle njegove smrti, ovo je pozorište – svenulo. Nije ga više bilo. U sred meseca maja, kada sve raste i rascvetava se. Kada se rode vraćaju. Odluka tadašnje komunističke vlasti je bila, činilo se, neopoziva: „… nije pedagoški ispravno da se deca bave glumom i baletom, to je krajnje štetno za njihov uzrast, u pozorištu su izloženi opasnosti da steknu bolesne ambicije, te je bolje da se posvete samo učenju“. Ali je Gita, Nušićeva starija ćerka, pet godina kasnije uspela da oživi „Rodu“ i da dobije saglasnost o ponovnom pokretanju ovog dečjeg pozorišta. Samo… ime je moralo biti promenjeno. I tako, od 1951. godine, to se pozorište zove „Boško Buha“. Nuša je odnekud mrmljao: – Ma, zovite ga i krčag, samo ga nemojte razbijati…
Umro je na Bogojavljanje, 1938, u svojoj kući, na beogradskom Dedinju. Imao je 73. godine. Oko njega su bili svi njemu najmiliji: članovi porodice, rođena sestra, rođaci i prijatelji. Samo mu sin, Strahinja Ban, nije bio tu. Ali, njemu je upravo odlazio.
Kompletna fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta sutradan je osvanula obavijena u crno platno.
Sahranjen je u porodičnoj grobnici koja ima oblik piramide i koju je još za života naručio. Na jednoj strani je već bilo uklesano njegovo ime.
Pristalice senzacionalizma, drže se verzije po kojoj je Nušić odabrao ovakav oblik nadgrobnog spomenika, jer je hteo da pokaže da je bio jedna od glavnih „faca“ u masonskoj loži. Nije dokazano.
Oni koji su se sa njim privatno družili, govore da je takav spomenik odabrao kako bi i on ležao pod „piramidom“ kakva je odvajkada postavljana po Srbiji na mestima pogibije div-ratnih junaka. Može biti.
A, oni koji ljube neprikosnovenost Nušićevog humora, tvrde da je piramidalni oblik svoje nadgrobne ploče ovaj komediograf za života uradio iz čisto praktičnih razloga. Naime, toliki je broj onih kojima se zamerio i koje je „prozvao“ kroz svoja književna dela i novinarski rad, a poznavajući narav srpsku koja nije krvoločna kada se sveti, ali jeste do začudnosti „maštovita“, Nušić je na ovaj način predupredio gomilanje „sadržaja“ koji će njegovi neprijatelji „istovariti“ po njegovom grobu. Sve je učinio što je mogao da „sadžaj“ sklizne.
Nušić je to!
Elem, evo nas ponovo kod „pančevačke premise“.
Jedan od najcenjenijih hroničara Pančeva, Giga Stojnov, ostavio je zabeleženim da je komedija „Sumnjivo lice“ koja je urađena prema Nušićevom komadu, gostovala prvi put u Pančevu 1919. Predstavi, koju je izveo glumački ansambl Narodnog pozorišta, čiji je upravnik tada bio upravo Nušić, prisustvovao je i pisac tj. upravnik, glavom i bradom.
Mada je Nušić počešće dolazio u Pančevo, ovaj je dolazak bio, kako napisa hroničar, najdirljiviji, jer je tom prilikom veliki pisac posetio trgovca Vasu Ćurčina, kod koga se školovao dan, dva… četrnaest. ‘Ajde, da ne bude posle da se ovde cepidlačilo. A, Vasa je njemu priredio gala-ručak.
Kad, ne lezi vraže ili, primerenije, ne lezi Šredingerova mačko.
Pre nešto više od decenije, objavljena je „Književna topografija Pančeva“. I tek je tada, prilježnošću teatrologa Zorana T. Jovanovića otkrivena greška koju je načinio upravo nepogrešivi Giga Stojnov. Jeste beogradsko Narodno pozorište gostovalo u Pančevu 1919, ali tada nikako nije moglo biti izvedeno „Sumnjivo lice“. Kako nije? Pa, lepo – nije.
Premijera tog komada se dogodila u proleće, četiri godine kasnije. Tokom jeseni iste godine, glumački ansambl Narodnog pozorišta je nekoliko meseci boravio u Pančevu i biće da se tada dogodila ta pančevačka premijera „Sumnjivog lica“. Zar to nije sumnjivo?!
Zaplet ovog teksta dešava se u – raspletu: – Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam odavno znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi, – nasmejavao je svojevremno Nušić novinare govoreći o svojoj ženidbi sa Darinkom Đorđević sa kojom je imao, njihovi su savremenici u tome bili listom složni, lep i skladan brak.
Jedanaest je puta Nuša posećivao Pančevo.
Dvanaest je njegovih predstava postavljeno u tadašnjem pančevačkom pozorištu.
Ovo je trinaesta epizoda serijala o znamenitim Pančevcima. Je l’ to nije sumnjivo?
Tekst: Gordana Vlajić
Fotografija: Javno dobro, Pančevo MOJKraj
