Zora Petrović jedna je od naših najznačajnijih slikara ekspresionista. Dobila je Oktobarsku nagradu grada Beograda i izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti.
Publika je prvi put njene radove videla 1921. godine u Somboru, a nakon boravka u Parizu (1925), u ateljeu kubiste Andrea Lota, priredila je i prvu samostalnu izložbu 1927. u Salonu prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu. Milan Kašanin je za nju rekao da poseduje redak i plemenit talenat odlične slikarke, da je „slikar od osećaja, od iskrenosti i sposobnosti, koji se izražava kroz kolorit sasvim ličan i prefinjen”.
Pišući svoj Esej protiv zaborava, Laura Barna kaže:
„Boja i forma se prepliću sa istom važnošću, ne potiru niti nadilaze jedna drugu. Njen izraz, kao i potez, pun je gestualne snage i iskrenog sazvučja spoljnih i unutarnjih predstava, bilo da je reč o pejzažu, aktu, portretu ili mrtvoj prirodi. Gusti pastuozni nanosi iskričavih boja, pa čak i kad su u tamnoj gami, odlika su Zorinog kolorita po kom slikarka biva prepoznatljiva u novijoj srpskoj umetnosti.”
Zora Petrović bila je članica nekoliko umetničkih grupa, među kojima su Lada, Oblik, Dvanaestorica i Samostalni. Njeni umetnički radovi čuvaju se u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.
Rođena je 17. maja 1894. godine u banatskom mestu Dobrica, u trgovačkoj porodici koja se često selila. Osnovnu školu je završila u rodnom mestu, gimnaziju u Novoj Gradiški, a dalje obrazovanje stekla je u Pančevu. Od nje se očekivalo da krene očevim stopama, jer bi tako porodična profesija imala svetlu budućnost. Međutim, Zora nije imala trgovačkih ambicija, videla je sebe u svetu umetnosti i slika. Srušila je očeve iluzije, izborivši se za svoje. Uspela je da, uz njegov blagoslov, 1912. godine ode u Beograd i upiše Umetničko-zanatsku školu. Profesori Marko Murat i Rista Vukanović su joj pomogli da za kratko vreme napreduje, ali pošto je izbio Prvi svetski rat, morala je da prekine školovanje.
Četiri godine po zaključenju mira, Zora se opet našla među svojim profesorima, ali do tada nije prestajala sa edukacijom. Dobar deo je provela u Budimpešti, učeći zanat od slikara Deaka Ebnera, a potom u Nađbanju kod profesora Ištvana Retija. Vratila se u zemlju 1919, kada je nastao crtež Ljubomira Ivanovića, koji je naslikao svoju učenicu.
Čim je 1920. godine, diplomirala u Beogradu, dobila je posao u struci i posvećeno mu se predavala naredne tri decenije. Imala je dovoljno vremena i volje da se po završetku radnog dana sakrije u svoj atelje i stvara. A to se nije promenilo ni posle 1951. kada je izabrana za redovnog profesora Akademije likovnih umetnosti. Prvi put je izlagala u Somboru 1921, a pažnju na sebe je skrenula već sledeće godine na Petoj jugoslovenskoj izložbi, sa delima Autoportret, Akt dečaka, Portret Vase Pomorišca… Talenat i upornost mlade slikarke bili su rano prepoznati, pa je 1924. nagrađena Ordenom Svetog Save Petog stepena.
Volela je da slika portrete, unosi šumske tonove, motive seljanki, žena u narodnim nošnjama… U to vreme je već bila istaknuta zvezda našeg slikarstva, što je potvrđeno i zvanično, pošto je 1937. dobila diplomu srebrne medalje povodom izlaganja u Paviljonu Kraljevine Jugoslavije u Parizu.
Nije je zaobišla ni Oktobarska nagrada grada Beograda 1955, niti Orden rada sa crvenom zastavom tri godine kasnije.
Preminula je 1962. godine u Beogradu, ali je sahranjena u Pančevu.
Tekst: P.M.K.
Foto: Javno dobro
