PANČEVO – Gran pri Međunarodnog festivala amaterskog filma osvojio je Pančevac, sedamnaestogodišnji Aleksandar Stanić za film “Pupin i ja”. On je osvojio i Specijalnu nagradu za najbolju režiju.
Nagrada mu je uručena 7. avgusta na zatvaranju 52. Festivala amaterskog filma na temu život sela “Žisel” u Omoljici.
“Umetnost je nekako porodična stvar, imam članove porodice koji su slikari, ali su u svetu umetnosti i sve to mi je došlo prirodno. Moji roditelji su veliki ljubitelji muzike i odrastao sam uz klasičnu muziku, slikarstvo i film”, kaže Aleksandar Stanić.
Interesovalo nas je kako je nastala ideja za film “Pupin i ja”.
“Kao muzičar, dugo sam izučavao Mihajla Pupina i on je zaista riznica informacija o zvuku koje još nisu iskorišćene. Obratio sam se mentoru, a on mi je ubacio „rovca”, kao, šta bi bilo da se Pupin pojavi u 21. veku i onda sam počeo da čitam, u pojedinim izvorima sam pronašao da postoji urbana legenda da se on pojavljivao sredinom sedamdesetih na teritoriji Banata, da je pomagao ljudima koji su imali velike probleme. Ja sam to malo u svom maniru odradio i spojio sam da se u filmu ostvarila Pupinova neostvarena želja, a to je da se Idvor i cela Vojvodina bavi ne samo proizvodnjom sirovina, već i preradom u polugotove i gotove proizvode”, rekao nam je Stanić.
Od njega smo saznali da uveliko radi i na drugom delu filma.
“Dečak je već sad našao ideju i način kako, a u drugom delu filma će sve biti podignuto na viši nivo. U principu, dečak će biti u zrelijim godinama, uspeće da ostvari svoj san, a za sve ostalo ćete morati da sačekate projekciju”, zagonetan je Stanić.
Mladi Stanić kaže da je srednja škola ispunila njegova očekivanja, a daje i dosta mogućnosti svojim polaznicima, samo je pitanje koliko oni to žele da iskoriste.
“Konkretno, na predmetu informatike i audiovizuelne tehnike u sklopu ocenjivanja radimo snimanje zvuka, pa možemo da se pronađemo u odnosu na to šta nas zanima. I ja sam rešio da snimim radio dramu kroz koju ću spojiti klasičnu muziku i dramu, a u pitanju je „Đavolji triler”. Da imam priliku da pitam Mihajla Pupina da mi reši neki problem to bi svakako bilo nešto u vezi sa zvukom, “4D zvuk”. 4D zvuk je, u principu, kao „četvrta dimenzija zvuka”. On ima određenu prostornu primenu, na žalost, koja još nije razvijena, tako da se može doživeti samo putem slušalica. Ja imam neke ideje da u određenom periodu uspem da ostvarim svoju zamisao da se taj 4D zvuk može primenjivati i bez korišćenja slušalica. To znači da imate utisak kao da ste na koncertu uživo, da se muzika koju slušate nalazi oko vas. To je audio zapis koji daje bolji doživljaj. To sve ima široku primenu, od audio industrije, do poboljšanja filmskog kvaliteta, i u tom slučaju biste imali utisak kao da ste jedan od aktera filma. Daje novu dimenziju života čoveku”, objasnio nam je mladi Stanić.
Naravno da nas je interesovalo u kom trenutku bi to moglo postati realno.
“Nadam se da će da bude kad ja uspem sve da završim. Mada, veliki broj ljudi trenutno radi na tom projektu 4D zvuka, ali je problem što telefoni i zvučnici koje koristimo su slabijeg kvaliteta. U principu, kada bi se našao kvalitetan zvučnik i kada bi se tome zaista posvetilo, mislim da bi moglo da se za tri-četiri godine zaista ostvari”, smatra Stanić.
Zahvaljući dosadašnjem iskustvu, ali i aktivnom članstvu u Regionalnom centru za talente “Mihajlo Pupin” u Pančevu Stanić već zna da će se ubuduće baviti muzikom i filmom.
“Planiram da objedinim to što najbolje znam, a to su muzika i film. Planiram da upišem smer produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i da probam da i ja malo napravim reformu, ali kada je u pitanju kinematografija Srbije. TV formati u kojima se promoviše kriminal su više nametnuti nego što ljudi to žele da gledaju. Mislim da se previše novca ulaže u takve projekte. Generalno mislim da je televizija previše zatrovana nepotrebnim sadržajima koji ne bi ni trebalo da se nađu u terminima u kojima se nalaze. Nisam neko ko je pobornik Jugoslavije, ali mislim da je osamdesetih godina dvadesetog veka bilo više serijskih formata koje je cela porodica mogla da gleda. Imali smo dobrih sitkoma, a već dugi niz godina nije snimljena ni jedna dobra komedija. Dokumentarci su nam zastareli, a ima ih i mnogo koji su napisani, ali televizije ne žele da im daju prostor, jer im se ne isplati”, mišljenja je Aleksandar Stanić.
Takođe je uveren da bi sve to moglo da bude interesantno i njegovim vršnjacima, što je stvar marketinga i načina koji se nešto plasira publici.
“Ako plasirate neki glup sadržaj ali na dobar način, to će kod publike proći dobro. Sigurno ste gledali neki film ili seriju koji ima fantastične trejlere, izgledaju genijalno, a film je jeftino i amaterski odrađen, jednostavno je loš i vi budete razočarani. A što se tiče moje generacije koja prati nekvalitetnije sadržaje, mislim da nemaju razvijen ukus kad je u pitanju umetnost, jer nisu bili dovoljno u kontaktu sa nečim što je kvalitetno. Isto tako, mislim da moderna muzika ima veliki uticaj na omladinu, jer u svakoj pesmi slušate o novcu, a svako bi želeo da ima mnogo novca. Zato sam i napisao radio dramu „Đavolji triler” koja je, zapravo, društveno-kritička radio drama. A kako seješ, tako žanješ”, kaže Aleksandar Stanić.
Tekst: S.I.
Foto: Pančevo MOJKraj
