PANČEVO – Pančevački muzičar i producent Petar Pupić, koji nastupa kao Egret, predstavlja svoj debitantski EP „Silent Turns“ sa četiri pesme, koji je dostupan na svim digitalnim streaming platformama.
Pet godina je prošlo od izlaska prvog singla „Knot„, koji je Egretu doneo prvo mesto na regionalnom konkursu za kantautore „Poezika“ u Novom Sadu. Od tada do danas, Egret je objavio još jednu pesmu „My Isle“, svirao nekoliko puta – kao podrška Peteru Brodericku i Sari Renar, ali i solo (Kino Šiška Ljubljana, Kontakt Showcase Beograd, Sofar session).
U međuvremenu kao producent, autor muzike, aranžer i instrumentalista, Egret je radio na albumima i pesmama za druge muzičare, u saradnji sa Milanom Bjelicom (Buč Kesidi, Ljubičice, Iva Lorens).
Ko je tačno Petar Pupić?
Neko bi rekao – jedan od najdarovitijih muzičara i pro-ducenata generacije, diplomac Berklee College of Music u Bostonu, pevač koji je oduševio Petera Brodericka tokom svog nastupa u Beogradu, neko čija muzika nosi drugačije strujanje energije… Petar je sve to, ali i ništa od toga, za mnoge je samo tajna koju ćemo sada pokušati da razotkrijemo još nekim slušaocima.
Egretov EP „Silent Turns“ je kao neki ponovo otkriveni private press album iz sedamdesetih ili osamdesetih. U isto vreme i starinski i moderan, sa slojevima zvuka, emocija i decenija. Zamislite svetove Sufjana Stevensa, Jamesa Blakea, Nicka Drakea, Chet Bakera, koji se preklapaju u jednoj tački, u jednom gradu, u jednoj osobi.
Uvodna „A Story For Them“ postavlja scenu, govori o večnoj ljudskoj opsesiji liderima, a violina (gošća Mirjana Nešković) i genijalna aranžmanska rešenja kao da nas vode na put u nepoznato. „Unveil“ je trenutak u kojem se zaljubite na prvi pogled i shvatate da ljubav može biti i utočište i neka vrsta eskapizma od anksioznosti i socijalnih interakcija. „Knot“ je dobio svoj definitivni oblik, moćan i hipnotišući, sa egretovskim „wall of sound“ vokalima na refrenu. Poslednja pesma je „No Time For a Letdown“ – himna ogorčenosti, razočaranja i nelagodnog prihvatanja novih, ubrzanih dinamika i krajeva odnosa izmedju ljudi. Ali, svaki kraj može da bude i novi početak, a ovaj album je više o počecima, nego o krajevima.
Petar Pupić (1987) je još kao dete počeo da svira violinu, a osnovno muzičko obrazovanje stekao je u Pančevu, u nižoj Muzičkoj školi „Jovan Bandur“. Kao daroviti muzičar obreo se na Berkliju (Berklee), u američkom gradu Bostonu, gde je i diplomirao.
Petar se već duže od decenije bavi komponovanjem i produkcijom, kako za sebe, tako i za druge izvođače, pa je tako učestvovao u produkciji i muzičkim aranžmanima pesama koje se nalaze na „Euforiji“, muzičkom albumu grupe „Buč Kesidi“.
Kadar na pančevačku muzičku scenu nezamisliv je bez Egreta, što je pseudonim mladog muzičkog umetnika Petra Pupića. Tražeći podatke koji bi pomogli u koncipiranju pitanja za ovaj intervju, prvo što „istrčava“ na „guglu“ jesu objave o njegovom učešću u stvaranju pesme „Niti“ koja je bila prošlogodišnji kandidat za srpskog predstavnika na Eurosongu.
Kako su se povezale niti svih saradnika na pesmi „Niti“ koja je bila finalist za srpskog predstavnika na Eurosongu?
Petar: – Milan, koji je moj prijatelj, odavno je želeo da nastupi na Beoviziji, pa sam mu prošle godine u tome pomogao. Nas četvoro je radilo na pesmi i bili smo kao neka mala komuna. Želeli smo da napravimo pesmu koja je nama okej, bez preteranog razmišljanja da li je skroz po standardima tog takmičenja, osim što smo, naravno, vodili računa o trajanju pesme od tri minuta, koliko je propisano.
Da bi se isplivalo na medijsku scenu, važan je svaki segment javnog nastupa. Šta je najbitnije da bi umetnik iz, recimo, „sada sam poznat“, skočio do „od ovoga mogu da živim“?
Petar: – Trudim se da živim od rada koji mi prija, koliko god je moguće. Otkrio sam da mi se prilike lakše otvaraju kada u glavi imam jasno definisano šta i kako želim da radim, a događa se da me te prilike odvedu na nenadane teritorije koje sada prihvatam češće nego ranije.
Zašto ste za svoj pseudonim odabrali Egret, odnosno prevedeno sa engleskog – Čaplju?
Petar: – Moja drugarica sa studija je veliki poznavalac i ljubitelj ptica, pa mi je jednom prilikom rekla da je podsećam na veliku čaplju, i otuda ime.
Koji svoj nastup izdvajate kao najdraži ili najznačajniji?
Petar: – Nisam imao veliki broj nastupa kao Egret, ali mi je nastup kao predgrupa Piteru Broderiku na „Spratu“ u Beogradu bio ugodan.
Saradnja sa „Buč Kesidijem“, tvoj muzički profil, njihov… – ukazuju da se nešto mnogo dobro dešava u Pančevu. Nazivaš li to slučajnošću ili postoji razlog za ovoliko pametne mladosti naše male varoši?
Petar: – „Buč Kesidi“ i ja smo se spojili preko Milana Bjelice, i dogodilo se da je taj spoj proizveo nešto zanimljivo. Oni uskoro kreću da rade na novom albumu, a paralelno Milan i ja radimo sa „Ljubičicama“, još jednim pančevačkim bendom. Uporedo sa svim tim – ja napokon završavam svoj prvi EP. Takođe, čujem da i drugi pančevački bendovi vredno rade, tako da će sledeće godine izaći još interesantnog muzičkog materijala iz našeg grada.
Koji su to film i knjiga koje preporučujete i koje ne bi trebalo propustiti?
Petar: – Teško mi je da odredim te definitivne top liste nečega. Skoro sam gledao animirani film “Soul” iz Piksarove kuhinje i oduševio me je. A, što se tiče knjiga, „Omiljena igra“ Lenarda Koena je odličan roman o njegovom odrastanju u Montrealu.
Diplomirali ste na Berkliju. Kako se postaje njihov stipendista?
Petar: – Otišao sam na njihovu audiciju i pokušao. Imao sam sreće da su te godine došli u Beograd, pa nisam morao daleko da putujem da bi me čuli. Odsvirao sam im dve svoje pesme, nakon čega su testirali moje melodijsko improvizovanje i još par sitnica, a onda su odlučili da me stipendiraju.
Da li je klavir, odnosno izvođačko stvaralaštvo tvoj cilj ili je klavir sredstvo za kompleksniji način muzičko-poetskog izražavanja kojem težiš?
Petar: – Dok sviram klavir, deluje mi kao da mozak uporedo i neprestano traži neku melodiju koja će ići preko tog sviranja. Tu melodiju vokalizujem nasumičnim rečima, i kada na kraju krenem da dešifrujem te skupove reči, time kao da dešifrujem šta sam nesvesno želeo da kažem dok sam bio u muzici, i to su mi obično polazne tačke za tekst koji će nastati. Volim takav način stvaranja, ali je moguće da će se takav moj stvaralački metod vremenom i menjati.
Tekst: G. Vlajić
Foto: Privatna arhiva / ustupljene fotografije
