Isidora Sekulić (1877 – 1958), književnica i prva žena članica Srpske akademije nauka i umetnosti
Nemirno je bilo životno more Isidore Sekulić. Poput onog Severnog, modrog i lednog, kakvo je opisivala u „Pismima iz Norveške“. Mada rođena uz panonsku Tisu, u ravnom Mošorinu, pred nju su se obrušavala mnoga iskušenja i razjapljivale kanjonske tuge. Nijedan joj dan, ma koliko sunčano započet, nije prošao bez talasa, oluje i pljuska. I svaka bi njena sloboda završavala zakatančena tuđim predrasudama i osudama. Zato je više puta, tokom života, umirala.
O neočekivanostima i kontradiktornostima iz biografije Isidore Sekulić možda najpreciznije govori činjenica da je ova najpoznatija srpska književnica – izuzetno slabo čitana. Zato odlučujem da ovu priču počnem citatom iz nekog od njenih dela. Valja oživeti čitanje Isidorinih knjiga. Pisanje joj je opisivano kao „ples reči“ za čiji ritam i ariju današnje generacije niti znaju korake, niti imaju sluha. Ne bih se usudila da nipodaštavam savremenu čitalačku publiku. Pre će biti da se mladima na Isidorino stvaralaštvo nije dovoljno ukazivalo. Uostalom, kroz osnovno i srednje obrazovanje, kod nas se kao školska lektira izučava samo njena „Hronika palanačkog groblja“.
Ne bih sada o razlozima… Rađe bih da uživate u pasusu iz Isidorinog putopisa „Pisma iz Norveške“, zamišljajući rađanje ove poluostrvske zemlje prepune fjordova.
“Živeo je u staro vreme jedan kralj koji se zvao Gilfi. I desilo se jedared da je kroz njegovu zemlju prolazila čudna neka žena koja ga je svojim čarobnim veštinama zabavila i zanela. Kao nagradu obećao joj je kralj onoliko zemlje od svoje kraljevine koliko četiri vola uzmognu preorati za jedan dan i jednu noć. Ta žena bila je iz plemena moćnih Asa, i zvala se Gefjon. Ona dovede četiri vola i upregne ih u plug. Volovi su bili njeni sinovi od jednoga džina iz pustih ledenih planina Jotunhjema, i kad su ogromnom svojom snagom zaorali, plug je tako silovito i tako duboko sekao tlo da se veliki deo zemlje sasvim otcepio od kopna. Volovi tada ponesoše otrgnutu zemlju morem, put zapada, dok se najzad ne zaglaviše u tesnom jednom morskom prolazu. Tu je Gefjon učvrstila otkinuto ostrvo i dala mu ime Selund. A tamo odakle je tlo iščupano, stvorilo se jezero Log, i, tačno i logično u materiji, kako god stoje zatoni jezera Loga, tako isto stoje grebeni ostrva Selunda, koje se danas zove Seland. U tu iskidanu, vodom, vetrovima i mrazevima izrastrzanu zemlju krećemo sada…“
„Pisma iz Norveške“ smatraju se najboljim putopisnim delom naše književnosti. Svoju je fascinaciju ovom severnom zemljom Isidora doslovce oslikala izrazito deskriptivnim rečiničnim opisima. Citat je odabran i iz drugih razloga. U Norveškoj se Isidora Sekulić udala za poljskog lekara Emila Stremickog. Nažalost, suprug joj je preminuo neposredno nakon venčanja. I te smrti njenih bližnjih, ovu će stamenu, a krhku ženu sapinjati do njenoga kraja.
U pet minuta do 11 sati, baš je tako ostalo zabeleženo, na svet je stigla Isidora. Bio je 16. februar 1877. godine. Za mesto njenog rođenja sudbina je izabrala Mošorin, gde su živeli varoški kapetan Danilo Sekulić i njegova supruga Ljubica, Isidorini otac i majka.
Veoma će se rano Isidora sresti sa mrzlim parčadima strašnog mraka koji će se useljavati u njeno srce kad god bi neko njen odlazio. Prvi ju je zauvek napustio rođeni brat Predrag. Imao je sedam godina. Isidora, njegova Isa, bila je tada još mlađa. A kada je ona bila na pragu da napuni godine svog preminulog brata – umrla joj je majka. Sasvim je prestala malena Isidora da se igra sa lutkama. Sasvim je prestala da trčkara za leptirima koje je do tada, čim slete na cvet, dugo i strpljivo posmatrala. Da li je o tome ona govorila ili će sledeća tvrdnja biti rezultat analiza njenih književnih dela, tek – ovi su je događaji ispunili neizlečivim strahom od konačnosti i bolesti. I teškom tugom.
Bat smrti se tokom njenog života samo povremeno utišavao. Bio je tu, sve vreme, sasvim uz nju. Naredna tragedija se dogodila 1900. godine. Za samo tri meseca izgubila je oca i još jednog rođenog brata, Dimitrija, koji je do tog kobnog časa studirao prava u Gracu. Obojica su sahranjeni na Pravoslavnom groblju u Zemunu, gde je Isidora znala da provodi dane i dane, jedan za drugim. I obavezno Uskrs, jer je na taj dan preminuo njen otac.
Nisu razumeli njeni školski drugovi i drugarice njenu stalnu tugu. I kada se osmehivala, ona je negde u nekom delu sebe i dalje plakala. Istovremeno, bila je vredna. Danas bi zluradi jezici rekli „štreberka“. Otuda je u školskoj torbi prečesto pronalazila kojekakve ceduljice sa raznoraznim pogrdnim porukama, sa nakaradnim crtežima, uvredljivim karikaturama. Isidora je ćutala. Mislila je da tako treba, jer nije znala šta bi im rekla pametno. I zato je stalno učila. I bivala sve ozbiljnija.
Po prvi put je Isidora sasvim malo, ali veoma primetno umrla, 1913. godine. Onda kada je objavila svoje „Saputnike“. Javno mnjenje se uzburkalo, knjiga je bila primećena i zamalo prihvaćena, ali se Jovanu Skerliću nije dopala. Kao najznačajniji književni kritičar onog vremena, sa reputacijom kojoj do dana današnjeg niko nije „ni primirisao“, Skerlić nije umeo da „proguta“ da ijedan pisac, a kamoli žena, piše u prvom licu jednine. – Cveće izniklo iz mastionice, – rekao je Skerlić opisujući ovo prozno delo.
I nikada više Isidora Sekulić neće nijedno svoje delo napisati u prvom licu.
Umirala je Isidora i zbog siromaštva. Ne zato što nije umela da se nosi sa nemaštinom, već zbog nepristajanja na nepravdu. – Život ove književnice obeležila su dva balkanska i svetska rata, ali je ona bila dovoljno mudra da se prilagodi tim okolnostima ratne scenografije u kojoj je provela najveći deo života, rekla je Laura Barna, književnica koja je godinama istraživala život Isidore Sekulić, pa tako saznajemo da je Isidora, u ta ratna vremena, gladovala. Da se smrzavala: – Tek bi pred noć zapalila po koju cepanicu koju je donosila iz šetnje po Topčideru, beogradskom naselju gde je živela ( … ) Samo da ogreje prste kako bi mogla da piše ili da kuca na pisaćoj mašini, – rekla je Barna za Bi-bi-si na srpskom jeziku. Zahvaljujući istraživačkom radu Laure Barne, otkriveno je da su joj tokom tih dugih mrzlih noći pomagali njeni učenici kojima je držala časove jezika. Ta bi deca noću, kako ih niko ne bi video, odlazila do pruge kuda su prolazili nemački vagoni natovareni ugljem koji su vadili iz srpskih rudnika. Skupljali su komadiće uglja poispadale iz vagona. Onda bi tim komadićima napunili džepove i nosili svojoj nastavnici.
Koliko god da je volela muziku, zbog siromaštva je morala da proda klavir. Pre nego što će doći nosači da ga prenesu novim vlasnicima, izašla je iz kuće. Niti je želela da zna ko su novi vlasnici, niti je sklonila notne listove sa klavira.
Te čemerne godine Prvog svetskog rata opisaće u zbirci pripovedaka pod naslovom „Iz prošlosti“.
Tokom svojih mogobrojnih selidbi, najviše zbog daljeg školovanja ili promene radnog mesta, Isidora je punih dvanaest godina bila i Pančevka. Zaposlila se kao nastavnica u Srpskoj višoj devojačkoj školi i tu proboravila od 1897. do 1909. godine. U međuvremenu je položila ispit za nastavnika građanske škole iz francuskog jezika i književnosti, a pre toga je Učiteljsku školu završila u Somboru, a Višu pedagošku u Pešti. Kasnije će doktorirati u Berlinu, a svoj poliglotizam dokazati znanjem sedam jezika.
Upravo u našem Pančevu zarudeo je onaj Isidorin sunčani dan koji pomenuh na početku ove epizode „Znamenitih Pančevaca“. Sunčano započeti dan koji ipak nije prošao bez talasa, oluje i pljuska. Jer, svaka se njena sloboda završavala zakatančena tuđim predrasudama i osudama. Zlosuđaje nisu dangubile.
On se zvao Petar Krančević i poticao je iz ugledne pančevačke trgovačke porodice. Izrazito muzički talentovan, odbio je poziv Frajburške opere (Nemačka) i vratio se u svoje Pančevo gde, umesto Mite Topalovića (sećate se? Epizoda broj 10, ovog serijala) postaje horovođa Srpskog crkvenog pevačkog društva. Mladi Krančević, dakle, pored pevanja i komponovanja, stiče i zvanje dirigenta. Pančevci su ga zvali „naš Perička“ jer je bio ljubazan, gospodstven i plemenit. Isidora je tada radila u pančevačkoj Srpskoj višoj devojačkoj školi, gde je jedan od profesora bio i gorepomenuti Mita Topalović, takođe kompozitor. I tako se dogodilo da se na jednom od koncerata Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva sretnu naša Isidora i naš Perička, na koji je ona došla iz ljubavi prema muzici i poštovanju prema svom kolegi Topaloviću. I odmah je, još sa prvim koncertnim taktovima, Isidora jasno čula kako zvuci muzike dolaze pravo iz duše Petra Krančevića. E, sad, šta se potom zaista podešavalo između osam godina starije nastavnice i mlađahnog horovođe – niko živi ne zna.
Postoji više varoških priča o razbuktavanju njihovih uzajamnih osećanja. Prema jednoj verziji, Krančević se u nekom trenutku odao alkoholu i kocki, pa ga je Isidora želela odvratiti od tih poroka. Duge šetnje i razgovori o umetnosti, spasile su Petru glavu, ali je srce „kapituliralo“ pred šarmom i mudrošću Isidorinom. I postoji jedna, najverovatnije sasvim tačna verzija o njihovom razlazu za koji se svojski potrudio Atanasije Krančević, otac Petrov lično. Brzopotezno preselivši sina u drugi grad, Atanasije je tužio Isidoru Sekulić zato što, kako je zapisala Isidorina imenjakinja Bjelica u svojoj knjizi „Tajni život slavnih Srpkinja“: – … ova ide s njegovim sinom Petrom, jer zbog toga publika takve konsekvencije izvlači, koje škode ugledu škole i rečene učiteljice.
Na tu je optužbu Isidora odgovorila: – U plemenitoj nameri, pošto sam ga od njegove materijalne i moralne propasti spasti htela, izričito tvrdim da ukoliko nije dovoljno što se Krančević otselio iz Pančeva, ja ću, ukoliko to školski savet zatraži, odmah podneti ostavku na službu.
Nešto kasnije će Isidora tako i učiniti. Otići će iz Pančeva. Bila je 1909. godina.
Još će joj se jednom, par decenija kasnije, srce zagrejati. Štampa je zabeležila da nije skrivala oduševljenje prema delima, ali ni prema liku Ive Andrića. Verujem, međutim, da je njena naklonost prema Andriću bila potpuno duhovna i razbuktana isključivo njenom strašću prema umetnosti. Jedinom strašću koju Isidora nije niti htela, niti mogla da kroti.
Svaka mladost gleda unapred. Ali, samo oni koji tokom svog prolećnog trka ostanu i malo osvrnuti, ka prošlosti i precima – veliki (p)ostaju. Poput Isidore. To se čuje i iz krošnji četinarskih koje opisuje u svojim „Pisama iz Norveške“: – Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje se, kao suze ponosita čovjeka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noći, u času crnog mraka, kad se ni najbliži komšiluk ne može videti, potekla iz srca koje se u bolu steglo. A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele i daljine.
Neizgubljiva, uprkos beskonačno puta ponovljenoj ukonačenosti – Isidora će 1993. godine, na predlog akademika SANU-a, biti uvršćena među sto najznačajnijih Srba. Večito zelena i sveža među redovima svojih bezvremenih dela, Isidora Sekulić je, uz pisanje, dosegnula da bude i prvi predsednik tada novoosnovanog Udruženja pisaca Srbije, zatim predsednica Udruženja književnika Jugoslavije, a kasnije i prva žena – član Srpske akademije nauke i umetnosti. Takođe, bila je jedina žena-osnivač i predsednica srpskog PEN centra, Međunarodnog udruženja pesnika, esejista i književnika.
A pisala je, Isidora, bezmalo – stalno. Njena najpoznatija dela su: Saputnici, Pisma iz Norveške, Iz prošlosti, Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Zapisi o mome narodu, Njegošu knjiga duboke odanosti…, a njeni prikazi i kritike koje je znalački pisala o muzičkim delima i izvođačima, pozorišnim predstavama i arhitekturi – neprebrojivi su i danas predstavljaju dragoceni dokument za izučavanje srpske istorije umetnosti.
Žena, a mužanstvena, čini se. Ipak, taj snažni spisateljski duh i golijatska snaga sa kojom se predavala svakom umetničkom angažovanju, tiskali su se u uspravnom, ali krhkom telu Isidorinom koje je patilo od stalnih glavobolja i nesanica. U svemu je bila skromna do monaške uzdržljivosti. I obedovala je jednom dnevno, a neretko i nijednom. Odevala se krajnje neupadljivo, ali sa istančanim ukusom sa kakvim je i skupljala slike i reprodukcije koje bi donosila sa svojih mnogobrojnih putovanja, a potom ih brižljivo raspoređivala po zidovima svog stana. Nije znala za poslepodnevni odmor, smatrala je to arčenjem vremena koje se dâ svrsišodnije iskoristiti. Imala je, neki bi danas rekli, začudan odnos prema bolesti: „… ako čovek ne može da radi, onda treba da se pati, inače nema opravdanja što je živ…“.
Kome je Gospod dao više talenata, od njega više i očekuje, bila je neizgovorena maksima jedne od najmudrijih srpskih žena koja je, potpuno nadahnuta pravoslavljem, znala da duhovnost, pre svega, znači slobodu i ljubav. I upravo sloboda i ljubav, nadahnuće i umetnost… – bile su teme na čajankama koje je tokom nekoliko svojih poslednjih godina organizovala svakog četvrtka, od 17 sati, u svojoj kući na beogradskom Topčideru. Tu se okupljala ondašnja intelektualna elita, erudite i umni ljudi, sa kojima je uživala da razmenjuje stanovišta. I svaki se četvrtak završavao njenim muziciranjem na klaviru.
Prekopavajući internet-rudnik nisam uspela da pronađem nijednu anegdotu vezanu za njen život! I njenih je fotografija malo. Vidi se da nije volela publicitet. Ali sam naišla na objašnjenje koje je sama dala verovatno naslućujući da će joj se jedared „čeprkati“ po biografiji: – Povučena sam i živim među knjigama.
Tako je i ispraćena.
Sahranjena je u osvit aprila, 1958. godine, na Topčiderskom groblju.
Prema njenoj izričitoj želji nije bilo venaca. Ni nekrologa, niti posmrtnih govora. Ispratila ju je tišina poput onih iz norveških šuma. Uz šum koji je nalikovao na daleko neko prelistavanje. Ili na njeno šaputavo priznanje: – Pitaćeš me da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce da sija!
Zašto?
Zato što volim muku i anatemu!
Tekst: Gordana Vlajić
Foto: Gordana Vlajić, Pančevo MOJKraj, Javno dobro
