Znameniti Pančevci: Miloš Crnjanski (1893 – 1977)

Miloš Crnjanski (1893 – 1977), pesnik, pripovedač, romanopisac, dramaturg, publicista, novinar i diplomata u Pančevu je živeo u dva navrata, pohađao je osnovnu školu, bio profesor, a ovde se i oženio.

Podeli tekst...

Miloš Crnjanski (1893 – 1977), pesnik, pripovedač, romanopisac, dramaturg, publicista, novinar i diplomata u Pančevu je živeo u dva navrata, pohađao je osnovnu školu, bio profesor, a ovde se i oženio.

Dobra stvar sa kreativnim, a ne novinarskim pisanjem, je što se može biti subjektivan, bez osude javnog mnjenja. Bezbedno zaklonjena ovim aksiomom, priču o Milošu Crnjanskom veoma neopušteno počinjem na jedan jedini način koji mi se čini mogućim, nakon evo već tri nedelje, koliko pokušavam da se usudim da zapišem nešto suvislo o ovom itekako znamenitom Pančevcu.

Dva su srpska književnika u stanju da me odvoje od ovozemaljskog.

Boru Stankovića čitam nesvesna bilo koje vanjske svetlosti ili mraka. Zvuka ili tišine. Parafrazirajući njegovu rečenicu iz „Nečiste krvi“, biću preciznija: – A da bih sasvim izbegla strah od samoće i mraka, sve više i više zanimam se Borinim knjigama. Borin, a vranjski dijalekt, čini mi se, ne dopušta čak ni sinkopu koja bi vas saplela dok koračate stazom potpunog pripovedačkog sklada. Njegova naracija ima složenu, ali pevljivu, ili ako hoćete, prepričljivu melodiju, i da je pravde, izučavao bi se književni kontrapunkt Stankovića u našim srednjim školama, kao što se, u muzici, izučava fluidni kontrapunkt Betovenovog stvaralaštva.

Crnjanski je, međutim, iznad svake arije. On je i simfonija, i slika, i pokret. On srpski jezik čini najlepšim na svetu slažući reči, poput uvek novih, drugačijih i kristalno čistih pahulja, u smetove, lavine, padine, prtine ili šume pod snegom. On srpski jezik čini jedinim jezikom kadrim da se to što Crnjanski priča – doživljava, čita, izgovara i čuje kao najdublje, najjasnije, najdivnije i najtajnije. Jednom rečju, kao ushićenje. Crnjanski je spisateljski genije, virtuoz ritmike, čarobnjak prozne metrike i gospodar rečeničkog sklada. Njegov spisateljski sluh je do te mere istančan da se ne može ništa drugo dodati, osim onoga što je Ivo Andrić o tome rekao: – Od svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac.

Taj rođeni pisac je itekako bio povezan sa našim gradom!
I to je jedino čime ću se baviti u ovom tekstu.

Jer, koliko je golemo ime Miloševo i koliko su neprikosnoveno sudbinske njegove „Seobe“, i koliko mu je „Lament nad Beogradom“ veličanstven i koliko je strasna požuda između njegovih reči, rečenica, deskripcija i glagola u „Ljubavi u Toskani“ i koliko je svega najrečitijega u „Romanu o Londonu“, od Crnjanskog predstavljenog, od istine prestravljenog – ništa manje nije zaslužio od onoga što ću predočiti.

Stigoh do onog subjektivnog iskaza koji nagoveštavam na početku ove priče.
Teško mi je da se prostrem pred čitalaštvo, a da ostanem bezbrižna i pored toga što ću u toj otvorenosti možda izreći odveć nage slike i predloške. Ali, neka mi svaka subjektivnost i pogreška budu na spasenje.

Miloš Crnjanski, 1914. (foto: Javno dobro)

Pančevo može i ne mora (ovaj kompromisizam lažem) imati školu koja nosi ime Miloša Crnjanskog.
Pančevo može i ne mora (ma, kako ne mora?!) imati nekakav književni klub koji bi se zvao „Miloš Crnjanski“.

Ali, Pančevo MORA (vičem, da!) imati skulpturu Miloša Crnjanskog.

I to na uglu ulica vojvode Živojina Mišića i vojvode Radomira Putnika. U raskoraku, kao da g-din Crnjanski upravo izlazi iz kuće Olge Smederevac (pogledati 17. epizodu ovog serijala o znamenitim Pančevcima), nakon što je, možda baš na okupljanju u njenom Salonu objašnjavao svoju „Sumatru“, pesmu koju koju je napisao 1920. godine i, zašto ne, baš tu, prvi put izgovorio: – Ako na Sumatri leptir mahne krilima ili procveta novi cvet, uticaj toga osetiće se diljem Zemlje. Pančevo MORA (da, opet vičem!) imati skulpturu Miloša Crnjanskog, kako bismo ga svakodnevno sretali i pozdravljali. Kako bi se među prijateljima govorilo: – Nađemo se kod Crnjanskog. Kako bi deca pitala „ko je ovaj čika“ i kako bi iz odgovora svojih roditelja saznavala istinu o neistinama, o primenjenoj istoriji, o Pančevcima, raskošnoj srpskoj književnosti, ali i o bezuslovnoj ljubavi i prijateljstvu, veslanju, fudbalu, doslednosti i posvećenosti.

Više je razloga što Pančevo treba da se ponosi vezama Crnjanskog sa ovom varoši:

Iz Pančeva su dve najvažnije žene iz života Crnjanskog. Žena koja ga je na svet donela, Marina (Marija) Vujić, i žena koja ga je sa ovog sveta ispratila i čije je ime poslednje izgovorio. Par sekundi pre nego će da izdahne, prošaputao je dve reči: – „vode“ i „Vido“. I tako je za sobom ostavio dve najknjiževnije predsmrtne reči, žedne i žudne po svojoj suštastvenosti, slogovno usložene, suglasnički i samoglasnički skladne po zvučnosti, snažne i nužne po svojoj životodavnosti. Vida Crnjanski, njegova ljubav, njegov najveći prijatelj, podrška i supruga, rođena je u našem gradu. Bila je ćerka dvorskog savetnika Ružića.

Zbog Vide će mladi Crnjanski, ne bi li već sutradan odjurio za svojom ljubavlju u Pariz, dati pančevačku porodičnu kuću „na doboš“. Zbog mlađih čitalaca valja objasniti da dati nešto „na doboš“ znači staviti na javnu prodaju, odnosno otuđiti u bescenje, za brze i sitne pare.

Vidu je i oženio u našem Pančevu. Ovde su 1921. godine sklopili građanski brak. Ostali su nerazdvojni, zauvek. Oni koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini. Prelepa Vida će mu se do kraja života obraćati sa: – Vi, Vi Crnjanski. Tokom četvrt veka u izgnanstvu, na koje su bili primorani, jer se Crnjanski nije slagao sa titoizmom, veliki je pisac radio kao knjigovođa obućarske radnje „Helstern“ na londonskoj Bond ulici, a njegova je supruga šila lutke i haljine za robnu kuću „Herods“. Izuzetno obrazovana i poliglota kao i njen suprug, često mu je govorila: – Šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka.

Crnjanski je u dva navrata živeo u Pančevu i često puta u međuvremenu dolazio, sve do perioda njegove emigracije u London (Velika Britanija). Ovde je, u našem gradu, pohađao osnovnu školu i ovde je radio, u periodu od 1921. do 1922. godine i to kao profesor srpskog jezika, a onda, veoma kratko i kao profesor gimnastike. Mada je voleo da igra fudbal (jedno mu je vreme lopta bila važnija od olovke, a fudbal od poezije), iako je veslao (postoji fotografija: Crnjanski u čamcu, na Tamišu…), mada se bavio telesnim vežbama… – nije delio mišljenje rukovodstva tadašnje pančevačke gimnazije da profesor srpskog treba da predaje đacima i gimnastiku. Kada mu je povereno da bude i čuvar gimnastičke zbirke, pribavio je uverenje u kojem je bilo napisano i lekarskom rukom potpisano da je nastava gimnastike štetna po zdravlje g-dina Miloša Crnjanskog.

Miloš Crnjanski u čamcu na Tamišu (Izvor: Start 013)

Biće uvaženo lekarsko uverenje, ali će mu, uz časove srpskog jezika, ovoga puta dodeliti da predaje zemljopis (geografiju) i istoriju. I inače impulsivan u svojim reakcijama, Miloš će tražiti da mu pronađu zamenu, jer je uskoro napustiti radno mesto profesora u pančevačkoj gimnaziji. Oktobra 1922. godine, odlučio je da pređe u Beograd. Zaposlio se u Četvrtoj muškoj gimnaziji.

I, još reč-dve o Crnjanskom, Pančevu i fudbalu: – Život Crnjanskog u Pančevu obeležilo je i to što je bio kapiten, registrovani fudbaler pančevačkog fudbalskog kluba „Banat“. Upamćen je po tehnički doteranoj igri, maestralnim potezima i golovima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama. U teškim trenucima u Pančevu, pišući Ivi Andriću, Crnjanski je tvrdio da je fudbal ono što ga održava: „Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda – oslobodili su me…“ (https://www.vesti.rs/fudbal/Crnjanskog-sa-Pancevom-povezuje-neraskidiva-veza-Voleo-je-fudbal-a-evo-sta-je-pisao-Andricu.html) I još je ostalo zapisano da je kao igrač bio temperamentan, brz, prgav i svađalački raspoložen. Doduše, i van terena je ostajao dosledan tom „ratničkom profilu“. Jednom je prilikom to potvrdio i po nosu Miroslava Krleže koji je 1977. godine svom biografu Enesu Čengiću, taj sukob ovako opisao: – Posljednji smo se put vidjeli u decembru 1925. u Hotelu „Moskva“ u Beogradu. Sjedio sam jednog prijepodneva, poslije povratka iz Rusije, i pio kavu. Mojem je stolu prišao Crnjanski.

– Kako ono pišeš o Moskvi, – pita me.
– Zašto?
– Praviš mi propagandu. Pišeš o Kremlju kao o komunističkom leglu!
– A kako bi ti htio da pišem?
– Nipošto ne onako. Reci, koliko su ti platili?!
Sav sam se nakostriješio.
– Gubi se od moga stola! Da te ne vidim, – dreknuo sam.
Ustao je, problijedio, brada mu je zadrhtala, pošao je i onda se okrenuo prema meni.
– Stara svinjo, – rekao mi je na francuskom.
Tako smo se rastali…“

Tok ovog događaja se unekoliko razlikuje kada ga svedoči Miloš Crnjanski: – Pitao sam ga koliko je novca dobio od komunista, na šta je Krleža, umesto odgovora, na mene zamahnuo stolicom, što nije imalo ozbiljnije posledice, osim definitivnog razlaza.

Očevidci su, međutim, tvrdili da je nakon Krležinog zamahivanja stolicom, usledila pesnica Crnjanskog precizno upućena ka nosu Miroslava Krleže. Znajući da je Crnjanski trenirao i boks, ne treba sumnjati u preciznost. Kako udarca, tako ni priče svedoka.

Crnjanski se DOSLOVCE i ugradio u Pančevo, tačnije – u jednu žutu ciglu starog formata, uzidanu u frontalnu fasadu Evangeličke crkve. Eno, i danas, zaštićen staklom, stoji njegov potpis „na Pančevo“

Potpis Miloša Crnjanskog na zidu u Pančevu (foto: Reditt.com)

Neko bi rekao da život Miloša Crnjanskog varniči aferama. Drugi su skloniji mišljenju da čovek tolike inteligencije, kristalnog pravdoljublja i eruptivne naravi nije ni mogao imati miran, pravolinijski život, već i zbog vremena u kojem je živeo. Pored pomenutog incidenta sa Krležom zbog kojeg bi danas bio optužen za etničko ugnjetavanje, ako ne i za genocid, još je jedan događaj uznemirio ondašnju javnost, ali prevashodno pančevačku. Oni koji se drže rasuđivanja, a ne aferaških zapleta, i onda su znali, a i danas je jasno – da se radilo isključivo o ljubomori i zavisti ondašnjeg Miloševog kolege, profesora Vase Putnika. Mada je dotični Vasa bio „poznat“ i opominjan zbog svoje nepristojnosti prema učenicama, ipak je uspeo da nasanka Crnjanskog. Naime, na sred časa, jednoj je od učenica ovako rekao: – Da li vam se dopada novi profesor Crnjanski? Sad se možete u njega zaljubljivati, ali vam to ne savetujem, jer je već okupiran. Tako mlad, atletski građen, svakako je provocirao pakost pojedinih kolega. Prikladno odeven za časove gimnastike, a neprikladno za čkiljave oči moralno izvitoperenog Vase Putnika, ni kriv ni dužan Crnjanski je zbog ovoga završio na saslušanju pred prosvetnom inspekcijom.

Miloš Crnjanski

Pančevo jeste 2019. godine preimenovalo ulicu koja se od 1944. do tada zvala Štrosmajerova. A pre toga, od 1941, ova je ulica nosila ime velikog nemačkog filozofa Imanuela Kanta. Digresija: svet bi se demokratiji trebalo učiti od Srba. Velikane, naučnike, umetnike, doktore… – ne odbacujemo, bez obzira koje su nacionalnosti i jesu li ovu našu državu njihovi zemljaci bombardovali, za male pare kupovali, otimali, rušili ili nam već na neki sličan način pokazivali svoj civilizacijski „pomak ka totalitarnom humanizmu“. Svet se, međutim, ne bi trebalo učiti takozvanom srpskom kuriozitetu, da ne upotrebim neki grđi naziv koji bi bio uvredljiv po inteligenciju ovog našeg milog naroda, a koji za posledicu ima nipodaštavanje samosvojnosti (kao, recimo, tradicije, vere, ćirilice…). Doduše, srpski kuriozitet se onda ne bi zvao srpski kuriozitet, već podrazumevajuće samopoštovanje.

Da se vratim u Štrosmejerovu ulicu koja se od 1918. do 1921. zvala – Manastirska. A potom, takođe Štrosmajerova. „Zahvaljujući“ tome što se novija politička istorija, koja se i danas po školama okrnjeno zove – istorija – veoma posvećeno bavila rekonstrukcijom biografija svih onih „junoša“ koje je prepoznavala kao korisne za jugoslovenstvo (a danas za zapadnobalkanstvo), samo upućeniji znaju ko je, zapravo, bio Štrosmajer. Citiraću Dučića, pored ostalog i zbog toga da bi Crnjanskom ovde obezbedila dobro društvo: – Treba znati da je Štrosmajer ranije bio kapelan austrijskog Dvora u Beču, a zatim rektor velike bogoslovije Augustinea, naročito drage habsburškoj kući, a već u 34-oj godini postao je i biskupom u Đakovu, eparhiji koju je sam želeo. Bio je lično vezan za Cara, kao njegov čovek od osobitog poverenja.
Tako da, u najmanju ruku, smatram nebeskom pravdom što se Štrosmajerova ulica u Pančevu, od 2019. godine zove – Ulica Miloša Crnjanskog!

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1983. godine.

Ja sam rođen u Čongradu, gde mi je otac kao rodoljub prognan, a to mesto je danas u Mađarskoj. Zahvalan sam tom mestu, ako nizašta drugo, a ono bar zato što je tu igrom slučaja, i poznati beogradski izdavač Geca Kon ugledao sveta. I tako sam, brzo i lako, došao do svog izdavača Kona, koji me je zvao zemljakom i rado, uvek, štampao, – bio je šaljiv u jednom od svojih intervjua.

Preminuo je 30. novembra 1977. godine u Beogradu gde je i sahranjen, u Aleji velikana.

Na pogrebu Miloša Crnjanskog, jednog od najvećih književnika ovog stoleća, koji je „ispunio svoju sudbinu“, drugog decembra 1977, neprestano je vejao, sitan, beli sneg. Napolju je bilo hladno, a ispred najveće kapele na beogradskom Novom groblju stajali su, pod snažnom vejavicom, nemi ljudi. U tami kapele gde nije bilo ni mnogo cveća, ni upaljenih sveća, pognute glave poštovaoci velikog pisca, ćutke su prolazili pored počasne straže oko izrezbarenog kovčega. U znak saučešća oni su pružali ruku ženi u crnini, koja je, stara i nemoćna, skrhana bolom, sedela na stolici, usamljena … Znao sam da je to pesnikova supruga Vida, kojoj se on celog života divio, i odavao joj hvalu. Nestašni, beli sneg je padao i kada su izneli kovčeg ispred grobljanskih arkada da bi ga posle zvaničnog oproštaja u ime građana Beograda, crnim pogrebnim „mercedesom“, uz pratnju preneli do Aleje zaslužnih građana. I tada, dok se od velikana naše literature opraštao Vladimir Stojšin, a glumac Banićević potresno govorio labudovu pesmu Crnjanskog, „Lament nad Beogradom“, snežna vejavica nije prestajala. I u tišini, koja je tada vladala dok su odjekivali snažni pesnikovi stihovi ljubavi prema Beogradu i istovremeno potresne, lične, tragične ispovesti, setio sam se da je i za Rjepina, glavnog junaka njegovog „Romana o Londonu“, kao i za samog Crnjanskog, sneg bio samo „neka bela tišina koja pokriva svet“. https://mentalnihigijenicar.com/2020/05/09/

Krajem sledećeg septebra, preminula je i Vida. Kraj uzglavlja su bili stihovi njenog Crnjanskog: – A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.

Ulica Miloša Crnjanskog u Pančevu (Foto: Pančevo MOJKraj)

Miloš Crnjanski se ubraja u 100 najznamenitijih Srba.

Školovao se u Beču, Parizu i Beogradu.

Odbio je da bude dopisni član SANU, što mu je ponuđeno u njegovoj 80-oj godini. Stvorio je sumatraizam, novi pravac u književnosti.

Pančevo mora imati skulpturu Miloša Crnjanskog.

I to na uglu ulica vojvode Živojina Mišića i vojvode Radomira Putnika. U raskoraku, kao da g-din Crnjanski upravo izlazi iz kuće Olge Smederevac, nakon što je, možda baš na okupljanju u njenom Salonu, objašnjavao svoju „Sumatru“: – Ako na Sumatri leptir mahne krilima ili procveta novi cvet, uticaj toga osetiće se diljem Zemlje.

Miloš Crnjanski je voleo da koristi zapete, mada su mu to spočitavali. On nije za to mario i tim povodom je jedared rekao: – Smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno.

Kao i život.

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski

Autor: Gordana Vlajić
Foto: Pančevo MOJKraj i Javno dobro

Prijavi se za naš Newsletter

Dobijaj vesti i budi uvek u toku s aktuelnostima...

Pročitaj još i...

Želiš li da reklamiraš svoj posao?

Budi uvek na pravom mestu...