… Eve i s’g čujem kako kloparav – klangete-klangete – drveni točkovi na kola što gi vuku volovi. Al’ ne mi je bilo teško. Beše mi lepo. Prelazimo preko kamenje, drusamo se preko potoci, preko grbavi mostovi…, a meni mi k’o na perje od najdebelu gusku da si ležim. Na Acino rame položim glavu i uživam. Uživaaam k’o pilence pod krilo od kvočku. Mnogo sam ga volela. Aleksandar Gavrilović. Gavra moj. Iz Pančevo. Ispade, sve što mi beše lek, iz taj grad mi dolazilo. Prvo on, a posle bocke za šećernu boles’…
Uvod za priču o Aleksandru Aci Gavriloviću, „ukrala“ sam iz sopstvene knjige „Poziv na bis“ koju je prošle godine objavila Izdavačka kuća „Pčelica“, a u ediciji „Zamenite Srpkinje iz pera književnica za decu“. Elem, u toj sam knjizi opisala život Žanke Stokić, Acine prve supruge. I Žanku bih Stokić, čuvenu Gospođu ministarku, veliku divu srpskog predratnog glumišta, do sada rado smestila među znamenite Pančevce, nego još uvek tragam da li je ona dolazila u naš grad ili je njen lekar, Pančevac, išao za Beograd, svaki put kada joj je trebalo odneti insulin.
U međuvremenu, evo, pišem o njenom Aci koji se neosporno rodio u Pančevu, 15. avgusta 1880. godine koja ostade značajna za ovu varoš, ne samo zbog Gavrilovićevog rođenja, već i stoga što je u isto vreme objavljena prva knjiga u pančevačkoj Narodnoj biblioteci braće Jovanović, što je tada osnovano pančevačko Opšte potporno bolničko društvo, a vala i zbog toga što su Bah i Porter tada otpočeli proizvodnju likera.
Aleksandar Gavrilović će se, nakon završenog osnovnog školovanja, pridružiti putujućoj trupi „Srbadija“ Dimitrija Nišlića, a potom takođe putujućoj pozorišnoj družini Ljubomira Rajičića zvanog Čvrga sa kojom će jednom prilikom zabasati i u Zaječar, gde je tada živela Živana Stokić.
Tri godina ranije, nju je iz rodnog Rabrova u Zaječar doveo ujak i tu ju je, kao četrnaestogodišnju devojčicu, ostavio jednom vremešnom abadžiji da mu bude žena, da o njemu brine i da mu održava domaćinstvo. Nije Žankin ujak ni pomišljao da čini zlodelo, jer je neposredno pred ovu „udaju“ Žanka ostala siroče, a pod takvim okolnostima ženskom je čeljadetu u tim vremenima najčešće određivana sudbina baš onakva kakvu je i ujak Žanki namenio.
Suđaje su, međutim, imale drugačiju ideju za potonji život Žanke, tada Živane Stokić.
Aca Gavrilović, rekosmo, stiže u Zaječar. Šta se dalje dešavalo „izvadiću“ iz prologa pomenute knjige:
Imala je Živana 14 godina, kada ju je ujak odveo starom zaječarskom abadžiji da joj bude muž. Ali, Živana nije želela da glumi u životu, nego na sceni. Nije htela da se pretvara da je poslušna supruga, ushićena domaćica ili ustreptala abadžijka. I već tri meseca kasnije, Živana je upala u putujuću pozorišnu trupu Ljubomira Rajičića zvanog Čvrga. Doslovce – upala.
Saznavši da su u njenoj varoši glumci, pobegla je od abadžije kao bez glave. Ponela je sa sobom svoje mlade godine i svoje staro ime. Odgledala je ni danas se ne zna koju predstavu, ne trepnuvši. Dugo, dugo je aplaudirala, a potom zamolila Čvrgu da ostane. Razmišljajući šta da joj odgovori, gospodin Rajičić je mogao da primeti i u levoj i u desnoj Živaninoj zenici po Živu. Par prastarih slovenskih boginja života koje su sve vreme poigravale. Zato je iz Živaninih očiju caklilo. I tako su obe Žive pomogle Živani da im Čvrga dopusti da ostanu u pozorišnoj trupi. Teško je dobiti bitku protiv tri žene, pa je bistri Čvrga nije ni započinjao.
Potom se dogodila predstava „Bračna noć“ u kojoj je Živana dobila ulogu Tereze. Ali, kradomice je došao i onaj abadžija da je gleda. I ta se Tereza koja je „ušla“ u Živanu njemu ama nikako nije dopala.
Razgoropadio se kao bes i kao bos po trnju. Do kuće je vukao sirotu Žanku, sve čupajući joj kosu i tukao ju je, jadnu, kroz ceo Zaječar.
Taj prvi put, abadžija je uspeo Živanu da vrati kući, ali kada je i drugi put od njega pobegla i vratila se Čvrginoj trupi, pa kada je i tada njen nevenčani muž došao da je čupa i batina ne bi li je vratio, pojavio se – on. Aleksandar Aca Gavrilović, koji je mladu Žanku uzeo u zaštitu. I, naravno da je istog časa postao njena velika ljubav.
Ubrzo će Aleksandar Gavrilović, zajedno sa Živanom, napustiti Čvrginu putujuću družinu i zaputiće se u Kragujevac, pristupivši pozorišnoj grupi Dimitrija Nišlića.
Mladi glumački par putovao je po vojvođanskim, slavonskim i bosanskim varošima, a već godinu dana kasnije Aca i Živana se venčaše. O tom je braku velika glumica govorila da je bio iz ljubavi, ali da se završio sa bolnim uspomenama.
I ovo je trenutak da se ponovo mašimo odlomka iz knjige „Poziv na bis“, u kojem se Žanka obraća jezikom Koštane koju je takođe uspešno glumila:
Neću da vam kazujem kol’ko sam puta volela. I da l’ su momci ostavljali mene il’ ja
nji’. Nit’ da l’ beše jedno momče il’ poviše. Nit’ bi vam to bilo za nauk, nit’ za bolje zdravlje. Što da udaram s jezik k’o sas čistu krpu po mutnu vodu, što bi rekla moja baba. Čitao li je ovde neko „Koštanu“? Mnogo sam se radovala kad dobi’ ulogu. Neću s’g da zborim baš tol’ko vranjski k’o kad sam je glumela, jer neće umete da me razaberete. E, a da čitaste Boru… Da vi šapnem, naj je lepši i najzgodniji pisac od svi srpski pisci pre, s’g i kasnije! Ži’mi majka. Pa sad, devojčinje, vi nemo’ da ga potražite na tija intreneti. Duša me boli. Zbog vas! Sačuvaj Bože šta danas vi vidite na ti ekrani! ‘Oćeš od takvo gledanje da budeš srećniji? Nećeš! Pa, što da gledaš!? Nismo mi ljudi šuntravi. I te neke farme, i zadruge gde ih ima i bez gaće i ‘aljinu. Ranije se znalo, na farmu se drži stoka, u zadrugu se ide da se kupi brašno, so, zejtin i ostalo što je za jedenje, a što ne mož’ da se poseje u njivu il’ pobere s drvo. S’g, aj’ mi recite, vi ste po pametni od mene, kakva je razlika između rijaliti za koji neki kazuju da je đubre i između pre’stavu u pozorište gde se isto skidav goli i koju gledav ovi što za rijaliti kazuju da je đubre? Mene ako bi pituvali, taj pres’tava je nešto još gore. Jer sve je isto k’o u taj rijaliti, al’ se vika umetnos’.
Al’ nemoj vi mene da slušate k’o da nemate svoje glavče. Ja si imam mišljenje, a vi si čuvajte il’ promenjuvajte vaše. Zatoj postojiv škole i… Tišina u publiku, bre! Šta ste se raskokodakali? Čim se pomene škola pobesnejete k’o da vam neko ruši Sneška. Hahaha, ovoj za Sneška sam čula od vas. Čuje dobro Žanka, pardon, za ovu priliku i Koštana. Obe smo žive i zdrave k’o mrtav konj i crknuto magare. Kako onda mož’ da čujemo? Pa, takoj što smo umele da osluškujemo, pa nakupismo znanje od toliko slušanje. Vi danas gledate te-ve program unazad, a mi motrismo i zapamtismo. Mnogo duže od 72 sata. Moglo se pre’postavi još u mojo vreme što će bidne za koju dekadu. Videlo se na koju stranu juri svet. Videja je koj je umeja da gleda.
Ma, mogu šta ‘oću. Eve s’g čujem kako kloparav – klangete-klangete – drveni točkovi na kola što gi vuku volovi. Al’ ne mi je bilo teško. Beše mi lepo. Prelazimo moj Aca i ja preko kamenje, drusamo se preko potoci, preko grbavi mostovi…, a meni mi k’o na perje od najdebelu gusku da ležim. Na njegovo rame položim glavu i uživam. Uživaaam k’o pilence pod krilo od kvočku. Mnogo sam ga volela. Aleksandar Gavrilović. Gavra moj. Iz Pančevo. Ispade, sve što mi beše lek, iz taj grad mi dolazilo. Prvo on, a posle bocke za šećernu boles’.
Niko neje tako dobro glumeo ljubavnici i junaci. On me uzeja pod svoje i takoj šes’ godine. Mnogo smo dobro glumeli. Bilo je kad u pre’stavu treba da se mrzimo k’o ledenica što mrzi sunce. Na publiku se zapale dlanovi kol’ko tapšu. Neki navijav za Acu, neki za mene. Kad bude kraj, mi se poklonimo, pa kad se spusti zavesa, opet se volimo. I putujemo si dalje. Tad mislesmo da samo grob mož’ nas rastavi. Sad znajem da to beše stras’. Đavolja rabota. Kad ti prigrabi telo, tu nema pamet. Nema ni ljubav. Kako da gi razlikujete? Uh! Stras’ se osića samo u slabine i prođe čim se pojavi neko ko je na oko lepši. A uvek će ima neko ko je poubav. Ljubav si je drugačija. Srce puno. Duša miriše na milinu, a ne na telesni demoni. Će doživite, će vidite.
E, iz Zaječar, otidomo u Kragujevac. Tu besmo sas Mitu Nešića, u njegovu pozorišnu grupu. Sve što je znao, a učen beše, sve je sas nas delio. Kako se ulegne na pozornicu, kako suze da poteknev, kako da se smeješ da i publika mora da se smeje, šta radiš s ruke da ne izgledaš na binu k’o filodendron… Nema dan da ne pomislim na njegove pouke. Isplakala sam se, kad je Mita umreja. Šta ćemo, moj Gavra i ja prifatismo da glumimo kod Markovića i sas njega odosmo dalje. Rekoše, će igrate u pozorište, u Osijek. Šta li je Osijek? Ima li gu ose tamo? Ispade da je to grad. Ni malečak, ni golem. Tu ostadosmo neko vreme. Uloge se ređaše. Tu se i venčasmo. Beše 1908. godina. On crno odelo. Vunen štof. Gledaš mu onu belu košuljku, ne mož’ se ne pitaš da l’ je sneg, da l’ su labudovi? Nit’ je sneg nit’ su labudovi, no košulja u ženika Ace… Lele, i štap sa srebrnu dršku, ne što je ćopav, nego gospodski. Na glavu metno cilindar, uzeja ga iz neku pre’stavu. I da sam ga tad prvi put videla, opet bi se za njega udala. Ja obukla ‘aljinu sa turnir. Beše to novo tad u modu. Podupirač koji mi žene stavljasmo tamo kude leđa gube pristojno ime. Beše mi ‘aljina iz više slojevi, svila, saten, svila, saten… pa sas žipon od taft, pa kad idem, a ono čuješ: fruš-fruš, fruš-fruš. Takve smo ‘aljine, po francuski, zvali fru-fru. Veo poza mene dugačak, trojica se sapletoše, vratovi da izlomiv.
Poživesmo zajedno. Stančence malečko, al’ potaman. Kreveče široko kol’ko daska za peglanje. U jedan komad ima kad glumac kaže: – Kad su dvoje zaljubljeni, spavaju si komotno i na oštricu od mač.
Mlogo nam lepo beše u Osijek. Posle šes’ meseci otidosmo u Varaždin. Pozorište bogataško. Publika gospodska. Ja dobi’ dramsku ulogu. Igrala sam udovicu. Komad se zvaše „Nada“. Da l’ što u mene uđe taj lik, il ‘ što je lik već bio u mene, ne umem da vi objasnim. Nisam si baš postala udovica, al’ jesam raspuštenica. Ostade mi posle te Nade samo nada. Eve, kako. Zaigraše zajedno u jednu pre’stavu moj Gavra i jedna Varaždinka. Ne mogu da l’žem, poubava beše. Crvena usta, zrela jagodička. Struk k’o na osu. Primetila sam odma’ štikle, odma’ nokte. Sve na nju namazano, uštirkano, napuderisano, namirisano. Nesam nosila sat, al’ sam tačno znala kol’ko je za mene sata. Kasno beše. Začara ga. Stras’ buknu. Toj sam vam pričala. Da me je voleo, ne bi me ostavija zbog tu Varaždinku sas oči k’o šaran tri’eskilaš. Ljubomorna?! Ja?! Svašta… Ima neko ovde maramče? Ne za glavu, za nos mi treba, nešto sam se oslinavela. Ambrozija li je, šta li je?! Eve, i suzu pušti. Fala za maramče.
Ostade žamor da su Aca i Žanka prijateljevali zauvek, bez obzira što više nisu bili ni supružnici, niti ljubavni par. Beskrajna je nebeska scena i kroz vreme i kroz prostor za velikane poput njih. Aca će ostati u Osijeku sa svojom Micom, takođe glumicom. Postaće jedan od osnivača Narodnog kazališta u Osijeku, nastupaće u repertoaru klasičnih svetskih i domaćih pisaca, biće umetnički rukovodilac i direktor drame. Kao Jovanča Micić u Putu oko sveta, u osječkom će kazalištu 11. marta 1939, svečano obeležiti četrdeset godina umetničkog rada.
Uporedo sa glumom, baviće se režijom i pisanjem scenarija. Između 1925. i 1927. godine, biće član glumačkog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Savremenici su ga pamtili kao velikog umetnika i gospodina sa bogatim repertoarom. Režiraće deset predstava, adaptiraće dve, a vodeće role će glumiti u više od dvadeset predstava igrajući, pored ostalog i: Ferantea, Densija, Fjodora Ivanoviča, agu Hasanagu, Patrika, kralja Lira, Matiju Gupca, dobrog vojnika Švejka, Ignjata Glembaja, Jovana Ljuštinu, Smrdića, Edipa…
Na sajtu Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku stoji ovako: – „… Ne završivši srednju školu, stupio je u glumačku družinu Dimitrija Nišlića, s kojom putuje po Bosni, gdje i sam jedno vrijeme vodi vlastitu družinu. Kao ni jedan od upravnika do tada, on u svojoj družini dijeli zaradu na jednake dijelove.
Iz Bosne je Gavrilović krenuo Istrom i Dalmacijom, te stupa u družinu glasovitog glumca P. Rucovića, ali ju je ubrzo napustio i na poziv dr Nikole Andrića doputovao u Zagreb, da potpiše ugovor za novootvoreno Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku. Bilo je to 1907. godine ( … ) Kao član osječkoga kazališta nastupa već na prvoj svečanoj predstavi u Varaždinu, a već sutradan, 4. listopada, igra glavnu ulogu u Sardouovoj „Fedori“. Od tada pa sve do svoje smrti on je stup osječkog kazališta.
Drugarstvo, koje je ispoljavao još kao upravnik vlastite putujuće družine, dolazi do punog izraza u osječkom kazalištu, koje je 1909. godine došlo u krizu, te uprava nije mogla isplatiti ni plaće. Gavrilović uzima cijelu družinu na svoju odgovornost i polazi s njom u Karlovac i Dubrovnik. Svi su bili zadovoljni. Kazalište je bilo spašeno, samo je Aca Gavrilović bio lakši za cijelu svoju ušteđevinu od 11.000 kruna, što je u ono vrijeme predstavljalo pravi imetak.
Aleksandar Gavrilović je u nekoliko navrata bio angažiran i u Zagrebu i u Beogradu, odlazio je i u Ameriku, ali se uvijek vraćao u Osijek, gdje je proslavio nekoliko jubileja: 20-godišnjicu, 25-godišnjicu, 30-godišnjicu, 35-godišnjicu, 40-godišnjicu i 45-godišnjicu umjetničkog rada. Za to vrijeme igrao je u preko 150 komada i imao više od 4.000 nastupa. Kao redatelj postavio je 139 premijera.
Vršio je dužnost upravnika osječkoga kazališta 1934. i 1936. godine, a direkor drame bio je od 1936. do 1940. godine.
Umro je 22. srpnja 1944.“
I tako će se, pored toga što ostade znameniti Pančevac, upisati, pre svega, kao večiti znameniti Osiječanin.
Da Žanka i Aca mogu (a, možda i mogu, jer možda me baš oni na ovakav završetak navode), sada bi rekli:
– Nazad, nazad u pozorišnu trupu, pod sigurni teatarski krov gde možeš biti šta god poželiš. Gde je sve moguće. Gde su oni, koji umiru na bini, nakon što se predstava završi, ponovo živi-živcijati. Gde bol prolazi čim se zavesa podigne ili spusti, što zavisi od uloge i kostima. Gde roditelji ne odlaze zauvek. Gde niko nikada ne odlazi zauvek. Živana prozvana Žanka, a poznata kao Živka, sa dve Žive u zenicama i njen vitez Aca – upravo su zbog toga samo za pozorišnu stvarnost živeli. I za onu najlepšu muziku koju stvaraju dlanovi oduševljene publike koja će im do kraja života biti neophodna kao vazduh. Kao voda. I kao lek.
Pssst.
Zavesa se podiže.
Tekst: Gordana Vlajić
Fotografije: Hrvatsko narodno kazalište Osijek; „Zbirka Muzeja pozorišne umetnosti Srbije„;
fotografije Žanke Stokić iz predstave „Figarova ženidba“ objavljujemo sa dopuštenjem Dragana Despota Đorđevića, priređivača izložbe o ovoj velikoj glumici
P. S. Predlog za gradsku Komisiju za podizanje spomenika i određivanje naziva ulica i trgova: nekoj od novih ulica u našem gradu dati naziv Aleksandra Ace Gavrilovića ili pančevačku ulicu u kojoj je živeo obeležiti informativnom tablom.
Zahvalnost Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku
Portal Pančevo MOJKraj i autorka teksta zahvaljuju arhivi Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku koja je predusretljivo ustupila pravo na objavljivanje fotografije Aleksandra Ace Gavrilovića, suosnivača ovog Kazališta i nekadašnjeg glumca.
