Urednica lista za decu Neven, Jelena Dopuđ iz Novog Sada, govorila je za nedeljnik na rumunskom jeziku “Libertatea” iz Pančeva.
Prevod intervjua prenosimo na našem portalu, a original možete pročitati na rumunskom jeziku i na sajtu ovog nedeljnika.
Jelena Dopuđ je izuzetno aktivna u oblasti književnosti za decu i kulturnog obrazovanja. Svojom posvećenošću promovisanju kulturnih vrednosti i dela Jovana Jovanovića Zmaja, uspela je da ostavi značajan trag u književnom životu i obrazovnom životu Srbije. Jelena Dopuđ je urednica poznatog časopisa za decu „Neven“ koji izdaje Novosadski dečji kulturni centar.
Kako biste opisali put koji Vas je doveo do pozicije glavne i odgovorne urednice lista „Neven”? Koji su bili ključni trenuci i izazovi na tom putu i da li ste oduvek osećali da je Vaša misija upravo u radu s decom i mladima?
Put u redakciju Nevena, koja se tada nalazila u sklopu Dnevnika, novina i časopisa, doveo me je nedelju dana nakon diplomiranja na Medijskim studijama Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Simbolično, 23. novembra 2010. godine postala sam volonter i nepovratno se zaljubila u novinarstvo za decu i najlepši Zmajev cvet. Tome je tada najviše doprineo višedecenijski urednik Nevena, Stevan Beljanski, ugledni novosadski pesnik i pisac za decu, moj novinarski tata, kako sam uvek govorila. Prošla sam sve lestvice, od polaganja stručnog ispita nakon godinu dana pred tročlanom novinarskom komisijom, do pozicije pripravnika, novinara saradnika, da bi nakon Stevinog odlaska u penziju, doživela za mene i sada najveću moguću životnu čast- da postanem urednik Zmajevog Nevena. Moj divni urednik nažalost vise nije među nama, ali ja koristim svaku priliku da mu zahvalim na svoj ljubavi, pažnji i posvećenosti koju mi je pružio. Gledao me je kao pravi otac, bila sam mu treća ćerka i naučio me je svemu što danas znam. Nije izašao ni jedan broj da mu ga ja lično nisam odnela kad je već bio u penziji i pitala ga mišljenje, to mi je uvek bilo najvažnije. Uvek mi je govorio da se ovaj posao ne može raditi ako se istinski ne voli, jer nažalost nikada novca u kulturi nije bilo, a ponajmanje u štampanim medijima za decu. Nikad me nedostatak finansija nije sprečio da volim, negujem i sa neizmernim poštovanjem se odnosim prema Zmajevom blagu, najstarijem listu za decu na ćirilici, koji je on stvarao s velikom ljubavlju za svoje čestite naraštaje, za svu decu koja su rasla “pod tuđim nebom”.
Rad s decom i mladima zahteva posebnu energiju, strpljenje i ljubav. Šta Vas najviše inspiriše u tom procesu i na koji način Vas oblikuje i motiviše iz dana u dan?
Bez ljubavi se ovaj posao ne može raditi, u to možete biti sigurni, to je glavni motiv kojim su se vodili i svi časni i poštovani urednici pre mene. Svako od njih je bio svestan vrednosti Zmajevog blaga i odgovornosti koje ima da rukovodi njime poštujući sve postulate koje nam je on ostavio. Naš Čika Jova Zmaj je bio vanvremenska ličnost, evropski patriota, poliglota, rodoljub, bogoljub, čovek kome se apsolutno najviše divim i njegova ličnost i delo su moja najveća motivacija. Svaki broj Nevena je za mene najveći praznik i moja radost stvaranja i sreća prilikom izlaska svakog novog broja je uvek bar za nijansu veća nego na samom početku moje novinarske karijere.
Vaš profesionalni razvoj – od diplomirane novinarke do vodeće ličnosti jedne od najznačajnijih dečjih publikacija u zemlji – sigurno je bio ispunjen vrednim iskustvima. Koji trenutak ili lekcija sa tog puta Vam je najviše značila?
Neven je bio i ostao moj naveći novinarski san, a ja od svojih snova nikada ne odustajem. Da biste radili sa decom i za decu morate i sami biti dete u duši, negovati svoje snove, sitne radosti, uživati u plodovima svoga rada i truditi se da jednako usrećite i sve oko vas. Apsolutno tvrdim da je ovo najlepši posao na svetu, prema mom skromnom mišljenju i da ta lepota stvaranja potire sve ono ružno i teško čega je bilo mnogo u prethodnim godinama i teškoj borbi za opstanak kakvu su vodili i svi urednici pre mene.
Novosadski dečji kulturni centar mesto je susreta, kreativnosti i razvoja mladih talenata. Kako biste opisali njegov značaj za zajednicu i koje biste projekte izdvojili kao posebno važne za decu danas?
Novosadski dečiji kulturni centar je jedina ustanova Grada Novog Sada namenjena neformalnom dečjem obrazovanju i ima izuzetno veliki značaj za svoju zajednicu jer nudi mnoštvo kvalitetnih programa, prilagođava svoje sadržaje, kao i radno vreme svojim primarnim korisnicima, deci, kao i njihovim roditeljima, starateljima, bakama i dekama. Mi postojimo radi njih i trudimo se da svojim kvalitetom, fleksibilnošću I ranolikošću sadržaja koje nudimo svima izađemo u susret. Svi naši probrami tokom cele godine su besplatni.
Kada biste mogli da izaberete tri reči koje Vas najbolje opisuju – one koje istinski govore o Vama i Vašem načinu razmišljanja – koje bi to bile i zašto?
Tradicija, ljubav i dostojanstvo. Smatram da sam vrlo tradicionalna osoba, takve vrednosti negujem, takvim poslom se i bavim. Ništa u mom svetu ne može nastati, postojati i trajati bez istinske ljubavi, bilo da je reč o poslu, prijateljstvu ili bilo čemu drugom. Dostojanstvo je mera čoveka, u dobru, zlu, nemaštini, izobilju.
Koji su Vaši najveći profesionalni ili lični ciljevi za naredni period? Postoji li nešto što još niste ostvarili, a što Vas posebno privlači?
Želela bih da za svog života dočekam da se Neven vrati u škole, da dobije svoje zasluženo mesto pod suncem, status nacionalnog kulturnog blaga i nikada više ne bude na vetrometini. On je sada svakako pod sigurnim krovom i nadam se da će uvek tako i ostati. Volela bih da dobijem priliku da adekvatno proslavimo vek ipo postojanja i ostavimo iza sebe bar jednu vrednu monografiju, da se nekad rodi ideja za Muzejem štampa za decu u kojoj će Neven imati svoj mali kutak. Do sad sam objavila dve knjige za decu “Ilustrovana biografija Čika Jove Zmaja” i “Novi Sad- Zmajev grad” kojih nekoliko primeraka je otišla kao donacija Ministarstva informisanja našoj deci u Gračanici, tri naučna rada na međunarodnim konferencijama posvećena Nevenu, Zmaju i stvaralaštvu za decu. Sada, možda više nego ranije, imam podsticaja za dalje stvaranje, napredovanje, širenje Zmajevih latica i stvaranje najlepših priča njemu u čast.
Kada se ne bavite poslom i kulturnim projektima, kako provodite slobodno vreme? Da li imate neku strast, hobi ili ritual koji Vas ispunjava?
Više od decenije pratim premijere domaćih filmova i do sad sam intervjuisala većinu naših poznatih glumaca, reditelja i producenata. Volim da idem u pozorište i za tu priliku uvek spremim posebnu toaletu, obilazim muzeje i idem na rok i koncerte klasične muzike.
Osvojili ste prestižne nagrade poput „Sunčanog sata”, što je potvrda vrednosti Vašeg rada. Kako doživljavate takva priznanja – kao podsticaj, odgovornost ili nešto treće?
Nisu ni sva priznanja ista isvakako nemaju istu težinu i vrednost. Priznanje “Sunčani sat” pre mene su dobili Pera Zubac i moj urednik, Stevan Beljanski. Obzirom čija imena stoje iza celokupne organizacije ovog uglednog međunarodnog festivala, a jedno od njih je i Nedeljko Terzić, koga ne treba posebno predstavljati, moram priznati da sam na to posebno ponosna, takođe osećam veliku odgovornost i podsticaj za dalje stvaralaštvo.
Šta je bio ključni trenutak u kojem ste shvatili da su dečja književnost i kultura ono čemu želite da se posvetite? Da li je postojala neka knjiga, osoba ili događaj koji su Vas usmerili u tom pravcu?
Moja rodna kuća koju smo morali da napustimo zbog rata u bivšoj Jugoslaviji uvek je bila puna knjiga, časopisa, naročito vrednih dečjih izdanja sa onim debelim koricama obogaćena prelepim ilustracijama. Čitanje bajki pred spavanje u sigurnom krilu mom dragog oca, koji nas je nedavno napustio i preselio se u carstvo nebesko je moje prvo sećanje iz detinjstva. Njega ste uvek mogli zateći sa knjigom u ruci i uvek je isticao važnost čitanja i obrazovanja. Nekada su postojale i čitalačke značke, to je bila posebna čast i društveno priznanje za nekog ko je voleo da posećuje školske biblioteke kao što ja volim i dan danas. Ništa ne može zameniti miris sveže štampe, stare knjige, škripu debelih korica omiljene slikovnice. Do danas mi je ostala navika da moj Neven uvek prvo pomirišem, pa ga svečano nosim na rukama do svog radnog stola i onda ga na miru gledam i uživam u svakoj njegovoj stranici.
Svako od nas ima nekoga ko ga inspiriše, bilo u profesionalnom, bilo u privatnom životu. Postoji li neka ličnost – učitelj, pisac, kolega – koja Vas je oblikovala i na koju se ugledate?
Zmaj je moja nepresušna inspiracija. Uvek sam se divila Desanki Maksimović i još u osnovnoj školi želela da budem baš kao ona. Ivo Andrić je moj nedosanjani ideal lakoće pisanja i razumevanja ljudske duše i smisla postojanja. Moja učiteljica Danica, moja profesorica srpskog jezika iz srednje škole, moj urednik, pisac Dragutin Beg i moj otac. Svi oni zajedno su zaslužni za ovakvu Jelenu danas.
Kako biste opisali svoj stil uređivanja i vođenja lista „Neven”? Koje vrednosti i principe smatrate temeljnim i neodvojivim od onoga što ova publikacija treba da predstavlja?
Neven je nastao na Zmajevim postulatima, principima i vrednostima koje je negovao i od toga se nikada kroz njegovu istoriju nije odstupalo, samo je sadržaj prilagođen današnjoj deci i osim štampanog izdanja dostupan i putem mobilnih telefona. Sve najlepše tradicionalne, patriotske i moralne vrednosti, negovanje dečje ličnosti, želje i prava za novim saznanjima.
Karijera u izdavaštvu i kulturi nikada nije laka – koji su bili najvažniji izazovi s kojima ste se suočili i kako ste ih prevazišli? Da li je bilo trenutaka kada ste pomislili da odustanete? Apsolutno nikada nisam pomislila da odustanem, ni praznog stomaka, ni pocepanih patika od onoga u šta istinski verujem. Nijednu svoju knjigu nisam prodala, sve sam ih poklonila s ljubavlju, školama, bibliotekama, dragim osobama, a u svaku sam utkala deo sebe i po nekoliko godina skupljala građu po bibliotekama, muzejima i arhivama. Na dan kada je ukinuta ćirilica u Vukovaru u Republici Hrvatskoj odakle i ja potičem, izašla je moja prva knjiga sa posvetom – za svu našu decu koja neguju srpski jezik i ćirilično pismo.
Kako biste opisali sebe kao dete? Da li ste još tada pokazivali ljubav prema književnosti, umetnosti i kulturi ili je to došlo kasnije?
Ja sam i sada dete, i ako biste ušli u moju malu kancelariju, redakciju Nevena, videli biste mnoštvo plišanih igračaka, slikovnica, vrednih knjiga za decu. Stan u kome živim ne razlikuje se mnogo od moje kancelarije i njega sam pretvorila u arhivu Nevena i svih drugih časopisa za decu koje skupljam godinama i analiziram njihov sadržaj.
Ako biste mogli da date jedan savet mladima koji žele da se bave pisanjem, izdavaštvom ili kulturom, koji bi to bio? Koja je najvažnija lekcija koju ste Vi naučili na svom putu?
Jedini motiv koji treba da vas vodi jeste ljubav, istrajnost i časne namere prema sopstvenom stvaralaštvu. Nemojte se nipošto nadati da ćete od toga da zaradite neki veliki novac, jer to nije pošlo za rukom ni Zmaju, ni Andriću, ni Desanki Maksimović. Neka vam srce bude čisto, pero oštro i spremite se da sto puta padnete i sto prvi ustanete u nameri da ostvarite ono što zaista i iskreno želite.
„NIU Libertatea ove godine slavi 80 godina neprekidnog postojanja i rada. Kao jedna od najznačajnijih ustanova za očuvanje identiteta i kulture rumunske zajednice u Srbiji, kroz decenije je bila svedok brojnih izazova, ali i velikih uspeha. Šta biste joj poželeli u jubilarnoj godini?
Draga redakcijo, uvaženi čitoci Libertatee, vi ste stub i glas svoje zajednice i neka tako bude ne samo narednih godina i decenija, nego i vekova. Neka vaš časopis za decu “Bucuria copiilor” bude svetionik svoj deci koja čitaju, pišu i neguju rumunski jezik u našoj lepoj i zajedničkoj otadžbini, Srbiji. Najiskrenije želje stižu iz redakcije Zmajevog Nevena.
Tekst objavljen u nedeljniku Libertatea na rumunskom jeziku 15. marta 2025. godine, autor Mariana Stratulat, fotografije: privatna arhiva – ustupljene za objavljivanje
